ВЛАШКА ГОЗБА

ВЛАШКА ГОЗБА
Корице веома ретких првих издања Дела Б. Т.

Translate

Претражи овај Архипелаг

понедељак, 12. јун 2017.

УХВАТИТИ НИТ НЕУХВАТЉИВИХ СТВАРИ. О песништву Мирослава Лукића



Мирољуб Милановић

УХВАТИТИ НИТ НЕУХВАТЉИВИХ СТВАРИ
О песништву Мирослава Лукића

                Познат као романсијер, књижевни критичар и полемичар, Мирослав Лукић је своју књижевну каријеру почео стиховима и пише их све до данашњих дана. Његове песме сабране у обимној књизи "Моара парасита"  (Пуста воденица), ако се погледају датуми настанка песама, може се видети траг кроз које је све тематске оквире пролазила српска поезија друге половине двадесетог века, делимично и у обликовном смислу. Треба знати да је Лукић објављивао и појединачне збирке али  већина их је сада нашла место  у поменутој књизи. Друго, у овој књизи место су нашле и неке песме из песникових младалачких дана које нису досад објављене, као и појединачне песме из многих часописа и листова који би спорадично објавили по неку песму, али никад не истакнувши  место које му припада. Најзад, треба поменути да је Лукић добио књижевну награду Повеља „Карађорђе" за књигу "Лас вилајет" коју  је приредио и поговор написао књижевни критичар Душан Стојковић. Ипак, утисак је да је поезија овог песника, иако је своје романе слично Пастернаку, завршавао песмама и истовремено уређивао на интернету часопис   Заветине и бавио се антологијским радом, остала у сенци његових, у српској књижевности, јединствених романа. Све ове наведене чињенице говоре о ширини књижевног рада Мирослава Лукића, о полихистору, правом писцу 21. века и тешко се могу свести под заједнички именитељ и окарактерисати једном дефиницијом.
БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић, 30. 06. 1950 -   ), снимљено почетком јуна 2017.

                Седамдесетих година стaсавала је и обзнањивала се првим песмама и збиркама једна генерација песника који ће у наредне две деценије постати доминантна сменивши већ класичну послератну генерацију која је утврдила своје место у српској поезији. Спонтаноп или намерно везе међу песницима ове генерације постале су препознатљиве али нико од тих песника није досегао ни естетску ни етичку европску висину. Свесне или несвесне жртве компромиса са владајућом политичком елитом и системом, нико од њих није успео да далеко искорачи и постане незаобилазан, пре свега у освајању слободе него је, после незнатног ексцеса, био повучен у просечност, тачније, постао нешкодљив систему а често штетан поезији.Зато српска поезија нема великог песника друге половине 20. века.
                Мирослав Лукић није припадао ниједној групацији ако периферију не сматрамо групацијом. Писао је усамљено, припадао само себи. Његов таленат званична српска поезија није узимала у обзир и заобилазила га. Таква задивљујућа и опасна усамљеност приближавала га је понекад врховима европске поезије али вукла и у просечност. Упркос лошим околностима он је стварао на маргини руководећи се истинитошћу и праведношћу.


                У тим првим песмама сусрећемо песника који се припрема за најтеже и најдраже позвање. Утицаји, они из руске поезије , незаобилазни су,али их песник вешто уткива у завичајни миље источне Србије, и сам по себи  онеобичен  дивљом  лепотом . Материјално и духовно у то време његовог песмовања живе у некој врсти, ако не заједништва онда бар подношљивости. Јер, после стиха који слави лепоту природе, ненадано искочиће стих који не штеди нити минимизира сурову стварност. Опредељен да казује истину, Мирослав Лукић друкчије и није могао. Друга половина 20. века , то је " век вук " и не назвати га правим именом исто је што и бити његов саучесник.
                Природа и силина живота изазивају јак доживљај, утиру пут ка духовном: "Звезде ме опчинише. Сав сам од неке милине. / Густе ноћи августа . У власти сам демона, / кад мислим на прозирне велове вилине. / кроз звезде шапуће бескрај, васиона ." (1.) Тај тренутак кад сићушна честица човек постане једно са бескрајем простора и времена јединствен је и непоновљив. Љубав, лишена свега приземног, најјача у очекивању: " Доћи ће, о, доћи, на чуновима пене, / кроз иглене уши провући ће се дивно / привиђење ,лакше од воденог мехура,/на живот, судбину и препреке кивно..."(2.) . Или : " Већ је октобар. Као русалка горска вила / дивна запета прати ме кроз сан до јаве/и пије на сламчицу моју крв из жила / и не пушта снове моје из главе" (3). Наведени стихови откривају песника који је могао да пође другим путем у трагању за чистом лепотом али сазнање да је живљење најчешће приземно не дозвољава му да се препусти илузији: " У ту румену јабуку љубавну / увукао се ,још у цвету,бедни црв./Пије изнутра њену тавну,/тамнорумену, топлу крв. "(4.) Сазнање да иза сласти долази горчина одвешће песника на пут отрежњења од тренутне опијености. Стварност је сурова и захтева храброст да се не преда приземном и ниском него  да тежи духовности.


                Отрежњење од илузија и привида стварности, осећај припадности  свету уметности, потреба за дистанцом од тривијалности и грубости свакодневице, уочљива је и отворена већ у тим младалачким стиховима, страсна и изричита: "Другом кругу и другом поднебљу припада./ Не овом. Ово ће брзо да прође као полугође./Ја живим за оно што ће доћи, и потајно се надам, / да и ви ма ко били,живите такође". (5.) Та вера у вишу мисију подсетиће га на трагичне али и узвишене судбине песника, сабраће по перу: "Ја препознаје вашу мисију и глас./ Ја памтим вашу жалосну судбину / -и мог живота она се тиче. " (6.) Предосећање трагичности још снажније ће заговарати ону другу истину: да тако не мора да буде и да има простора за љубав и радост. Али тренутно истина је друкчија. Неименовати је значило би издају свог позвања и самоуништења.
                Егзистенцијална запитаност о смислу сопственог постојања присутна је и у тим првим стиховима јер поставља питање права за реч која треба да буде казана: " О, где сам,где сам то, Боже ја?" (7.) Или: " Ко сам , Боже, то тек једва слутим. Зар може неко да одговори тачно?" (8) Та питања проистичу из дубине бића а изазвана су стварношћу која опседа песника и спутава га да се изрази и доживи пуноћу постојања: " Гуши ме , гуши нешто / магла или сплин? Савлађују ме осећања јача од мене "(9). Излаз мора да постоји и песник га налази у истини: " Рећи истину сваком лицемеру у брк ! "(10.) И још изричитије као, као заклетва: " Заклињем се временом и љубављу: Говорићу Истину,/ чисту, потпуну,као што пијем воду / кад ожедним- наискап " (11.).Ове мисли провлаче се и у другим Лукићевим песмама  као сентенце претходно казаног због којих и настаје песма, настаје и налази смисао. Њен логични завршетак је делатност. Реч тражи да се материјализује: налази смисао у отпору : " Чему нокти, ако не да их заријемо  / у рошаво и зло наличије века ?...Докле ћемо да се кријемо  ? Од кога ? (Од нечовека! ) " (12.) Мирослав Лукић у свом певању тако преваљује пут од егзистенцијалне запитаности о свом постојању, осећају епохе  која гуши догмама, до потребе за отпором. Отпор се појављује као мера човечности. Човечност као крајњи циљ.


                У поезији Мирослава Лукића оцена епохе у којој је човек без своје воље принуђен да егзистира има посебно место: " Време је мрачно, као магла густа. / Живот је дуг, учмао, епоха - глува ! Ово је земља гробља , врана" (13). И : " Епоха је притисла као и догме "(14.). Осећај тескобе основа је из које , као сентенце, израњају ови стихови. Њихова оштрина делује отрежњавајуће. Свет у коме се песник креће делује као тамница  из које нема излаза јер је свуда. Неопходан је зрак наде, али он је у семену, које упркос мраку клија. И у песми.
                Дубље ударе у смисао егзистенције и човековог битисања на земљи Лукић види и у непроменљивости природних закона: " Семење се распрскава, клија. / Биће што мора бити "(15.). Али у нужности проистеклој из природних закона крије се и излаз. песник га види у новом квалитету који ,такође неминовно ,настаје: " Радује ме пад. Ко пада, он се и диже. / Зрно умире али кроз клијање васкрсава" (16.). Губљења нема, само се дешава промена. Али њену силину трошно људско биће треба да издржи.
                Духовност којој је окренута Лукићева поезија, духовност као излаз из принуда природних закона и грубе материјалности, налази се и у нужности освајања слободе без које човек не може да егзистира. Спољашње силе пак спречавају га да допре до своје суштине : " Шта овде значи: постојати, бити? " (17.). И: "Западну демократију чувају пушке / диктатуре ..." (18.) . Најгори су пак они који  заставу слободе користе за личне интрересе: " Онима којима су уста пуна слободе, /  Нису потребни слободни грађани, већ робови" (19.). Тај процес унижавања једне од највећих вредности човека, вредности да се рађа и да буде слободан, унизиле су и предрасуде као и препуштање површностима постојања: " Предрасуде су затравиле свет, историју." (20.). Али упркос смећу превазиђених идеја историје и привидном напретку цивилазације која се прво обрушила на слободу, на сву срећу стоји песниково чврсто, баш у историји потврђено правило, да је : "Слобода дуговечнија од свих вођа,тирана" (21.) . Истина, стоји и песников вапај: " Попели су ми се на главу / Мали људи, по налогу свог рачуна. / Овде не влада Закон, већ Сила" (22.). Али они не могу трајно да заклоне видик људскости. Човечност, то је историја такође потврдила, упркос мрачним силама, опстаје.
                У песниковом универзуму, питање слободе и опстанка своје земље није на последњем месту. Али њена одбрана  у Лукићевом песништву од свих зала које је сналазе, колико се разликује од других песника ! Поетичнија је и дубља: " Србија се брани планинама чудесним, / Лепотом неописивом, непознатом, рајском папрати. / Духом гробаља. Чашћу.Крстом Часним.../ Србија се брани истином и чудима "(23.) . Међутим, песник је такође свестан и заблуда које се морају превазићи: " Овај ће се народ усправити или угасити / кад сву дубину свог усуда спозна" (24.). Нада да ће право спасење нашег  народа доћи кроз спознање истине и праведности чине угаони камен  песниковог опстанка и певања. Веру у свој народ чине песника усправним, непобедивим.
                И најзад песма . Највиши израз духовности. овај мотив провлачи се кроз све стихове, некад прикривено, некад огољено. Јер, све је због песме, она је највећа љубав и највиши степен човечности. И кад жигоше недомашености стварности и кад пева о лепоти природе и саме љубави. Зато стоји заклињање: " Нека не буде ни дана без песме ! / Нек свако јутро новим стихом сване "(25.). Ови стихови одјек су најдубљег сазнања  до кога је песник дошао: " Песма је храм усред пустиње " (26.) . Симболичко описивање као моћно поетско средство којим је Лукић још у младости овладао, овде досеже највиши поетски домет. Поистовећивање песме са храмом, нечим највишим ,најдуховнијим насупрот пустињи сиве, беживотне свакодневице снажно истиче усамљеност и угроженост песниковог бића присиљеног да у таквој стварности егзистира. Зато мора песми да се моли јер му је она једини излаз и спас. У том светлу треба разумети и стихове: " Вечна љубав и пролазност су моје имање.../ Уметност је жртва што највишем тежим"(27.). Оно највише пак, увек узмиче. Зато песник, у визији М. Лукића јесте неко који : " Хватајући нека / сећања, слике - из свог угла - хвата нит / неухватљивих ствари..."(28.). Али то је једини пут да се стигне до човечности. И премаши граница могућег.


                Мирослав Лукић у свом певању као и у  прозним остварењима, никад није престао да тражи ту нит која је и нит тајне живота, и која би му помогла да разуме, можда се и помири, са стварношћу као њеним појавним обликом, која је , најчешће, рањавала његово песничко и људско биће. Нама пак, то откровење могло би да донесе мир и спокој, а самим тим , испунила би људскошћу и наш живот. Песништво Мирослава Лукића отвара видике и поставља егзистенцијална питања, оно је непрекидно кретање, узбудљиво мноштво мотивских облика као и ствари и појава која нас покрећу да се , као и песник, никад не задовољимо постигнутим.
                                                                                                                                                                    
                                                                                                                                                                                6.6.2017.
Додатак
У тексту на крају књиге под насловом " Бесмртне заблуде" М. Лукић описује своју духовну ситуацију у којој је настао највећи број песама ове књиге:
                " Док сам писао најглавнији део " Архива у оснивању " ( пре свега "Моару параситу" и ЦАДИС, После свега), док се распадала архитектура Наметног века, док се све распадало, па и фарса модерне поезије, модерне уметности, тумарајући књижевним подземљем Наметног века , боксовима пакла, мрачним лавиринтом, ишао сам према средишту тог лавиринта, сударајући се са креатурама, сенакама и страшилима, мртвим душама - пре свега.
                На том попришту је израстала главнина лирика "Моаре Парасите" (29.).

Белатукадруз, крај Тзв Рипи воде на планини Радан, 11. јуна 2017.

  ______________

НАПОМЕНЕ     

1. Белатукадруз (алиас Мирослав Лукић): "Moara Parasita", Браничево, Пожаревац , 2012. стр.57.
2. Исто, стр.69.
3 Исто, стр.87.
4. Исто, стр.60.
5. Исто, стр. 41.
6. Исто, стр.43.
7. Исто, стр.94.
8. Исто, стр.95.
9. Исто, стр.65.
10. Исто, стр.31.
11. Исто, стр.66.
12. Исто, стр.62.
13. Исто, стр.35.
14. Исто, стр.168. (песма "Отпор")
15. Исто, стр.51.
16. Исто, стр.55.
17. Исто, стр.240.
18. Исто, стр.272.
19. Исто, стр.273.
20. Исто, стр.46.
21. Исто, стр.274.
22. Исто, стр.167.
23. Исто, стр.29.
24. Исто, стр.250.
25. Исто, стр.67.
26. Исто, стр.62.
27. Исто, стр.241.
28. Исто, стр.213.
29. Исто, стр.306.

              извор;  из необјављених рукописа српских писаца-критичара

         Мирољуб Милановић је рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави . Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави.
                       Објављене књиге: 
                       Одлагање смрти , приповетке , 1976. Браничево , Пожаревац
                       Ветрењак , приповетке , 2001. Апостроф , Београд
                        Маслачак , 2004.Апостроф , Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић,Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић,Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић )
                        Пола века ћутања , један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века , Огледи , едиција Браничево
                        Писци отпора , Браничево , Пожаревац , 2012.

                        Награде:   
                         Прва награда Политике за кратку причу „Воз“ 1970.
                         Награда Дрво живота за књигу приповедака „Ветрењак“ , Мобаров институт и Заветине , Београд 2002.
                         Награда Госпођин вир  за Пола века ћутања , Пожаревац , 2009.
                         Награда "Четврти јун " општине Петровац на Млави 2016. , за књижевни рад.
                         Награда " Јован Скерлић" за најбољи роман 2016.год.
                      Прозу и књижевне критике објављивао у : Политици и Борби , затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Unus Mundus, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда.

                         Живи и ради у Петровцу на Млави.

понедељак, 22. мај 2017.

БРШЉАН ОКО МАНУСКРИПТА / Белатукадруз


ЧЕТИРИ ТАМНЕ ПЕСМЕ

Увод у респективну поетику 
(поетику више једноставности)

Нико више и никад више тако!
Насупрот духу епохе и духу који не мари
За носталгију која у души крвари.
Господе, ја сам запалио свој живот, гле.
Вампирски дух љубави  малерозне
Буди ме у ноћи као напев  стари
Витла и сеје ко пепео на тле,
Да ме одува у винограде грозне...

            Београд – Мишљеновац, 1972.

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић, седамдесетих година двадесетог века)











































АУТОПОРТРЕТ ИЗ ЛЕТА 1972.

У  сенци старог дрвећа,
У беспрекорном огледалу воде  –
Тај ме анфас на Пушкина сећа,
На све оно што заувек оде.

Високо чело. Облак црне косе.
Тужне очи. Чулне усне.
Ту слику речни вали носе
Негде да се заувек згусне?

Уста су пуна речи бола,
Очи блистају тужном лепотом.
Ни трага  од дроге, алкохола:
Очи су пјане – животом.

Веђе су скоро циганске, црне.
На челу нема старачких бора.
А радост кад утрне
У очима засија Аурора

бореалис. У  сенци старог дрвећа,
У беспрекорном огледалу воде  –
Тај ме анфас на Пушкина сећа,
На све оно што заувек оде...



УСТОЛИЧЕЊЕ ПЕСНИКА

Песница у нос је била прво,
Модрице, мучно искуство и безмерје.
Мрак паланке, блуд каћиперке. Не дрво
Живота. Бах и Аријадна, и предвечерје.

Пејсаж за пејсажом се ређа.
Премештају се ствари великом брзином.
Нестају  смеђа дуга – извијена веђа
Лепојке, као препелица за врзином.

Искрсавају путници на друму.
Непознати витез на коњу.
Све је то најава оног који треба
Да наиђе и узме реч потоњу.

Оног што мотри пурпурне букве.
Пашњак под брегом.
И галебове што се такмиче са кочијама сна,
Белцима бесним, махнитом запрегом...

Чини му се да чује звоњаву
Неке клатедрале у Шартру, можда оргуље?
Подиже поглед и спази белу камилавку
Како атерира одзго. У очима: гори уље,

као у кандилу. Таме царство отвори се.
И независно од импулса чулног света,
Његова осећања и његову машту
Спопадоше страховања клета...

Манускрипт књиге "СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА", понуђен београдској "Просвети" у јесен 1973, чува се, необјављен у  Документационо-информационом Центру "Сазвежђа З" у Мишљеновцу (Звижд). Прича о том рукопису је испричана на неколико место, пре свега у "Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију"*




ПОСМРТНА  УТВАРА
    
         Посвећено успомени на самоуког Димитрија Баџића, 
песника родом из Хомоља

Кад тврди сан падне на села и људе
Мисли о ноћним утварама, насрну попут куге,
И почну да испредају  невероватне и худе
Кошмаре. Срце лупа од  привиђења и туге.

Болесник без наде, вапим за животом,
Знајући да ми се ближи дан тамни.
О, кад би моје речи што лепршају небом
Гвозденом писаљком, неко замамни,

У камен најтврђи за вечни спомен урезао!
Ето, вићем на неправду, на мук.
Порушио ме је од свуда апсурд овај;
Лежим међ травама горским, ко хајдук.

Ноћна утвара – куда се деде?
Разнео је ко плеву анђео заштитник, или вихор-витез?
Видим кроз пенџер неке дрвореде,
А осећам, мирише ми у коси бели слез.

Почивам међу травама горским, ко хајдук.
На веђама је мојим лепим смртна сен.
Гробу кажем: ти си колевка моја.
Црву толкујем: не буди лен.

Као облак прође срећа моја,
Као облак над горјем и клисуром, далек, бео.
Као стада оваца, бачијарке, мит, Троја,
Орфеј, и живот од болести и лажи окорео.

Брат постајем кнезу тамнила и друг совама.
Кажем снегу: падни на земљу древну.
Говорим анђелима: не плешите под јовама.
Понављам валовима: зауставите хуку ревну.

Еда ли по разуму моме лети анђео?
Шири крила своја бела на југ?
Гаранати записи заклањају га сенима својим.
(Псалмима букти моја душа ко запаљен луг!)

Видех зори трепавице, очи плаве.
И као што вода камење спира
Ишчезоше у часу чудесном из моје душе
Сумње ноћне. И у мом срцу Неко засвира...

                              (Крајем лета 1972.)


         = извор: Манускрипт рукописа књиге "Судбина раба Мирослава", 1972. Из необјављених рукописа српских песника


___________

         * Прича о том манускрипту, који је обележен бројем "89" у редакцији  највећег државног издавача у Србији, београдској "Просвети", одбијен и враћен са уобичајеним немуштим образложењем да није било могуће , итд. ; говори, барем мени, о томе - какве су биле те редакције, и ти уредници, тада; које је све време сахранило, а Бог све узео под своје, али надам се да ће говорити и онима који долазе после нас: као опомена будућима, да не даве песнике који долазе, ипак долазе, из најнеочекиванијих праваца. Праве песнике, чак и кад их не препознају на време, не могу удавити као мачиће у лавору, тамо некакви уредници по укусу епохе, или по неком другом критеријуму. Увек неко претекне, да посведочи, потврди, натера будуће да се замисле. Ја сам тим песницима-уредницима опростио, Бог да им душу прости, али не и предао забораву истину о том шкакљивом одбиру, елиминацији. Ко елиминише, боље, биће елиминисан... (18.маја 2017)

субота, 20. мај 2017.

ФАТАМОРГАНЕ / Белатукадруз


Сталнo ме прате последњих година
Деценија; у ствари, одувек су ме привлачиле.



ОПЕТ ТО ИСТО, АЛИ ДРУКЧИЈЕ


1
Свак се својим вратима затвара.
Знам  која су то врата,
затворио сам их : али
 коме?
То су врата која не може
отворити нико други!
Врата без браве.

(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

2
Већ од ноћас,
 од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.
Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

3
Планови, планови, планови!
Уграђени су, као песак или креч,
као горуни или јабланови,
у Нову кућу, у Нови роман.
Сећам се оне вечери
кад смо се враћали : спуштене рампе,
варница захуктале локомотиве.
Музике опроштаја, музике сетне.
Рже коњ
  беле сабласне гриве
обасјан сјајем анђела са лампом.
Бриде привиђења, као дланови
(живот распршен и бунован,
нису спутали погрешни планови).
Апсорбује их Нови роман…

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996.)

 (29. 11. 2012 )

          = из необјављених рукописа српских песника

Dusica Bilkic - Kiso tiho padaj!

Kако се заштити од УРОКА и ПРОКЛЕТСТВА ? (Serbian orthodox church)

Сузе јаче од смрти - Suze jače od smrti (Svedočanstvo)





Отпремљено је 09.09.2011.
Фасцинантно и потресно сведочанство: http://www.prijateljboziji.com/index....
Овај видео, део је садржаја Филма "Клетва",који можете погледати на нашем сајту www.PrijateljBoziji.com

Христос не само да прима грешника, већ га очекује, тражи, пресреће...свуда, па чак и на оним местима где би мало ко зашао. Ово је кратка прича о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају. Ко би очекивао да ће се затворским ходницима икад проломити громогласан, покајнички повик окорелог, опасног криминалца, силеџије и убице: "Христе! Христе! Зар си ми опростио?!"

Kако Бог утиче на вас свакодневно? (Serbian orthodox church)

Увек знајте да Господ има план за вас! (Serbian orthodox church)

Зашто Бог допушта трагедије и несреће? (Serbian orthodox church)

Ове речи које спирају грехе са душе! (Serbian orthodox church)

ЗАГЛЕДАЈТЕ СЕ У ОЧИ СВЕТЕ ПЕТКЕ (Serbian orthodox church)

Ево шта ће се десити са Србима (ПРОРОЧАНСТВО)

Да ли сте чули ово невероватно ПРОРОЧАНСТВО? (Serbian orthodox church)

Usnija Redžepova - Kazuj krčmo džerimo

SEVDAH - JOSIPA LISAC I EDIN KARAMAZOV - NIZ POLJE IDU BABO SEJMENI





Отпремљено је 17.11.2009.
SEVDAH - JOSIPA LISAC I EDIN KARAMAZOV - NIZ POLJE IDU BABO SEJMENI

Sto ti je, Stano mori - Rade Serbedzija & Amira Medunjanin/Rade talks ab...



Отпремљено је 02.03.2010.
Isjecak iz dokumentarnog filma:

Stories of Sevdah the Balkan Blues

Danica Krstić-Ajde slušaj,slusaj kales bre Andjo





Објављено је 02.06.2013.
Ruski dom-24.05.2013. IV Vaskršnji koncert pod pokroviteljstvom Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Irineja.Bora Dugić,Oliver Njego,Suzana Šuvaković,Danica Krstic,Slađana Milošević,Danica Krstić izvodi pesmu ,,Ajde slušaj kaleš bre Andjo,, sa dečijim horom iz Vranja ,Muzičke škole St.Mokranjac.

Danica Krstic-Site Devojcinja-MACEDONIAN SONG



Објављено је 19.09.2012.
Koncert povodom Đurđevdanskih svečanosti 22.maj.2012.Knjaževsko Serbski Teatar.Pod pokroviteljstvom Skupštine grada Kragujevca i pod blagoslovom Episkopa Šumadijskog g-dina Jovana.Odlična publika,odličan orkestar i još lepše izvođenje mlade Kragujevčanke.

Danica Krstic - Sudbo moja

Danica Krstic - Milica jedna u majke


бјављено је 04.10.2015.
Seti se moje pesme - serijal Ksenije Cicvarić.Danica Krstić u izvođenju pesme ,,Milica jedna u majke,,
Za razliku od predhodnih emisija, gde smo kostimima pokušavali da vas vratimo u vreme kada su živeli i pevali pevači koje predstavljamo, u ovoj emisiji smo koristili narodnu nošnju i njene detalje, jer je to bio imidž Ksenije Cicvarić.

Danica Krstic - Zapevala sojka ptica



Објављено је 05.07.2014.
Serijal ,,Igrale se delije,,- .Danica Krstić peva pesmu ,,Zapevala sojka ptica,,Veliki narodni orkestar Vlade Panovića,urednik emisije Nena Kunijević

Zašto smo izgubili Aprilski rat 1941. godine

Adolf Hitler - Govor iz 1934. godine, Nirnberški miting (srpski prevod)



Отпремљено је 16.09.2011.
Isečak iz filma "Trijumf volje". Adolf Hitler se obraća svojim pristalicama na Nirnberškom mitingu.

Visoko Postavljeni Uran - Reforme u Drzavi i Drustvu!

"Haos u Vašingtonu, impičment preti, Rusi sve nervozniji"

ИЗВОДИ (001) / Белатукадруз

Изводи из дневника о јунацима 
мојих потенцијалних романа

Пробудио сам се око пет у одмах погледао кроз прозор. 20.05.2017. То је било северно небо, светло, и одмах сам изашао у двориште и осмотрио га мало боље.


8.09. 1997, 22:35 . – Данас писао М. Сто.....ћу. Одмах послао.. Сат касније, после повратка из поште, ненајављен, појави се Д. Ж. (Жена му ради у полицији.) И онај коме сам писао, и овај који је дошао сат касније, могли су бити полицијски доушници.Посумњао сам, јер ме Д.  неочекивано и као узгред упитао да ли виђам М. Сто.....ћa.
 – Дај Боже, да је моја сумња неоснована!*

Увеличано, то тако изгледа... још се није сасвим разданило. 20.05. 2017

*
Уторак, 9.9. 97. 6:48  ч.
Пробудио се пре двадесетак минута. Релативноист људских намера. Штектање сврака. Као да смо у шуми а не на Лабудовом брду! (Шума је око  наше троспратнице.)
Скувао кафу. Деца спавају....**

*
18:15ч.  Дошла у моју канцеларију. (Натечених подочњака.) – Не волим га...

Искористила време паузе за ручак. Изнутра закључала канцеларију. – Не волим га. – рекла је. – Хоћеш да ручаш? Вруће је оно што сам ти донела...(....)***

ПОГЛЕД У ИСТОМ ПРАВЦУ, али у ствари: три слична погледа на исто...
20.05.2017. који минут после пет***

______
    
      * Пре него што сам синоћ легао, прелиставао сам једну од бележница вођених пре двадесет година. Тамо iма скандалозних ствари, које нису за објављивање. Писао сам о стварима које се не поверавају никоме. Можда ни анђелу чувару? Да ли сам био окружен посебном пажњом доушника, пре свега мојих старих пријатеља и познаника из младости, заврбованих од стране полиције? Или су то били најобичнији самостални провокатори, који су све друго промашили у животу? Д. Ж.  ме је доводио у веома непријатне ситуације, постављајући често питања које пријатељи не постављају пријатељима. Жена му је оболела од најгоре болести, волео ју је и био очајан; видео сам их једном на Зеленом Венцу заједно; пар дана касније је преминула... Затим је, неколико година касније, после бомбардовања, преминуо и Д. Ж. (мој вршњак).
М. Сто.....ћ је окончао живот под веома апсурдним околностима; одао се алкохолу и самоћи; и умро сам у својој кући (пронашли су га, тако сам чуо, скоро десетак дана касније, кад је његов леш већ био у распадању). Ја сам то сазнао са грдним закашњењем од неколико година. Бог да му душу прости...

      ** И овог јутра, као пре двадесет година, деца спавају у својим собама, јер касно лежу. Заменили су дане тамнилом ноћи. Живот им није ишао на руку (као ни мени). Лишће дворишних ораха шуморило је на јутарњем ветру; гледао сам, према сверном небу, као пре двадесет година, док сам кувао кафу; онда сам посматрао панораму Раковице са Лабудовог брда, овде - небо изнад брегова на северу, Црни Врх. Онда сам осећао можда већу горчину него данас; и небо је, иако прошарано, траговима млазњака, можда лепше него оно изнад Раковице...

    *** Ту жену, свачију и ничију, ко зна ко ми је послао; требало је да је одмах отерам; или да побегнем, од ње, главом без обзира. Али она је, као и све искусне лавице успела после неколико месеци да ми се увуче под кожу, и даље ми не пада на памет да било шта друго причам. Не, нећу да уништавам дневнике. Многе лоше ствари су ми се догађале, али можда и зато што и ја сам нисам био анђео...


Korida kod Hitka Sanica


Објављено је 04.02.2017.
Tradicionalna korida kod domacina Hitka Kucukovica dugogodisnjeg uzgajivaca bikova u mjestu Sanica.
Sanica je naseljeno mjesto u Bosni i Hercegovini u opštini Ključ koja pripada entitetu Federacija Bosne i Hercegovine.
Područje uz rijeku Sanicu poznato je pod jednim imenom Sanica ili Sanička dolina.

Na snimku je prikazano pored borbe bakova, narodno veselje uz estradna zvijezdu Canu (Stanojku Bodirožu)

Warning - no one under 18 years of age
BH KORIDE
BORBE BIKOVA

1.Cevljanovici
2. Edinova korida (Vlasinje)
3. Korida Kiseljak
4. Korida Kiseljak
5. Boom Korida Vitez (I.dio)
6. Boom Korida Vitez (II.dio)
7. Korida Han Pjesak
8. Korida Vlasenica
9. Korida i straparijada Vucja Luka
10.Korida Čajniče Metaljka
11.Korida kod Bahka (Srebrenik Špionica)
12.Korida u Srebrenici
13.Korida i furmanska moba Borike
14.Humanitarna korida vitez
15.Korida kod Tubića
16.Korida Krusčica
17.Korida u Sanici kod Hitka
18.Viteška korida (Vitez)

Ika Petrisorovic - Moj zivot

BETULA SA ONOGA SVETA

Dejan Lucic NOVI VLADAR SVETA STIZE

Stefan Popesku - Vlaško kolo, frula


Објављено је 08.10.2015.
Stefan Popescu - Vlaško kolo na fruli


Старац Јосиф - Шта нас чека?



Објављено је 06.02.2016.
Пре 10 - 15 година Старац Јосиф беседи о пророчанствима светогорских стараца и стању пред крај света.

Пут за Небеса почиње овде на земљи, зато је јако важно да своје државе уредимо по Божијим законима и правилима, да буду душеспасоносне творевине, иначе нас неће бити.

Подржите нас и пратите и преко фејсбука:
https://www.facebook.com/PravoslavniC...

ALARMANTNO! SRBIJA SE SPREMA ZA NOVI RAT: Belorusija naoruzava Srbiju do...

NEVEROVATNO! DODIK NASRNUO NA BAKIRA IZETBEGOVICA! EVO STA SE SPREMA...

FRANCUSKA NA NOGAMA!!! DA LI MAKRONOVA ZENA U 64.GODINI PREUZIMA VLAST ?!

петак, 19. мај 2017.

Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности?

Белатукадруз
Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности? 




СВИТАЊЕ

Вежбај мнемотехнику. Помоћи ће ти понекад у памћењу да си жив. (Станислав Јежи  Лец: Неочешљане мисли… – Подвучено 19. 04. 2012)

Вежбам мнемотехнику посматрајући тај пут, којим треба да крену сви прљави људи да се окупају у вировима дубоким.
Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности?
Нека поново читају Леца: После сваког “последњег крика” књижевности, обично очекујем њен последи дах.
Кад мислим о духу савремене књижевности, не видим ништа до сумрак, мрак, и не чујем ништа друго до дахтање, последње дахове…

ПАЛЕЋИ ЈЕДНУ БЕЛЕЖНИЦУ ИЗ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ  ВЕКА

… Привлаче ме одблесци, као и цветови белих барских локвања.Обична камара сламе изазива у мени читав низ асоцијација, које потискујем као и извесне слике: плот од прошја, трула зђубросана слама, лемезје, и доживљаје из којих вире...провалије...Месим топло унутрашње тесто; играм се отежао од искуства, уместо да испечем то што месим и што сам замесио...

Ројио се очај. Изнад главе је висила кристална секира тишине.То, што су ми предвиђали извесни пророци, није се остваривало. Никако да се оствари.

Самоћа је постала мој друг.
Сивоплава брда. Сасушена трава.
Ветар и борови, фијук и круг.
И схваћен напор упорног мрава.

Принудили су ме да напустим драго место. Фино!
Туга се пуши као пикавац одбачен.
Сит сам овог друштва, али му се враћам
иако сам, свакодневно, тлачен.

Колико је сати? Време непрестано цури.
Јата прошлости као врапци слећу,
Неизрециве чежње, планине, висови сури,
на белину папира на коленима, на коме пишем.

Живица захуји кад помислим:
Не смем, не смем да уздишем!

*
Као и гвожђе, као неко патњама прекаљен.
Језик ми је сув, чиме да овлажим усне?
Поље се суши као нежно месо шљива.
Чекам да се мисао у мени згусне.

Чачкам травом нос, ох, како кијам.
Канте за смеће, у које епоха баца
бисере, јаспис, и милион пољубаца.
Сувише дуго се, ко душе премнинулих, увијам
око паклених кругова и живих мртваца!

Дижем се и јурим - не у паркове, у шуме:
дрвеће је високо мени лек!
Замагљени хоризонт се с небом смешао.
Баш ме брига да ли ће ико икада да разуме!
Помислих кад сам из спаваоне
у шуму прешао...



*

Било је мирно. Па, команда: На десно равнајс!
Сунце се рађало док смо у строју
извршавали ову команду, ко пчеле у роју,
ко бубе. С главом у песку, слични ноју.

Па оно водниково: "Живље, бре!"
Пикавци су као сасушене глисте
чекали да их метле помету...
Мој живот више није био оно што је био пре.

Само што су се враћали Стихови за Лепотицу, исте
неке мисли расуте у даљини, у свету.
Тутњали дајчеви, транзистори, гушили риме,
и наметали неиздржљиву монотонију
ужареног поподнева. Далеки брегови, о како
вас волим: јер чувате чежњу и иронију...

.....


Све се у мени помешало, закувало, па ври... У катедрали међу густим боровима кроз које се назирала плавет мора било је мало, можда шест, седам људи. Господе, смилуј се, опрости нам грехе које никада нисмо учинили!Сачувај нас од сунчанице, ајкула и бркатих приморкиња вила, што седећи раширених колена на каменим клупама испред катедрале отпоздрављају "Хваљен Исус". ...

                = из необјављених рукописа српских песника

НОБЕЛОВА НАГРАДА / Белатукадруз

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - ПЕЛИКАН

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - ПЕЛИКАН
планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови