УВОД У НЕИЗМЕРНО

Фреске Велике магазе, детаљ Галерије ДЦЗ

               

Лепе дане – пролећа усред зиме -  школског распуста  јануара 1994. потрошио сам на сређивање наше породичне библиотеке и обилазак села – махом влашких –која се налазе између токова река Пека и Млаве.  Нашу сеоску породичну библиотеку запустих после 1987. године. У њу сам одлагао, с времена на време, новокупљене и прочитане књиге, листове и часописе.И своје бележнице.

Водим их већ четврт столећа.

Ни сам нисам  знао колико их већ има написаних.

Библиотеку је моја стара мајка почела користити као оставу за воће!

Складиштила је ту дуње, јабуке, орахе, пасуљ у пластичним џаковима.

Временом је та соба у којој сам рођен (посебна по томе што се дуго у њој чувао  невестин  „дар“ – оно што је мајка донела са собом кад се удала) почела да бива нешто друго. Личила је на складиште свега и свачега, понајмање на  оно чему је првобитно била намењена. И наравно, мишеви су се увукли, јер је било хране, и почели су да праве своја гнезда од папира, папирна гнезда,  гнезда од часописа, књига и бележница.  Уочио сам штету  више случајно, тражећи нека стара писма, фотографије. Мишеви нису фермали поезију. Нити су зарезивали необјављене рукописе...

Чишћење и дератизација породичне библиотеке потраја данима, помагао ми је старији син.Штета би била и већа, да смо мишија гнезда и штеточинство открили доцније!

Дању смо сређивали  библиотеку, ноћу сам писао – „фантомски рукопис“.

Наравно, ја не пишем мемоаре, сачувај Боже!

Бавим се увођењем реда, а то је изгледа – рушење мита.

Сређујући библиотеку суочио сам се са фантастичним нередом. Правим митом. Породичним. У влашким селима око Рановца, најпространијег и најмногољуднијег села у Србији, са шумадијским плотовима, басмама и испраћушама, осећао сам се много боље, него у нашем. Друге у Рановцу одушеви овчији  сир и шљивовица – препеченица од шљиве ранке. Мене су импресионирали салаши, куће, живот и обичаји, гостопримство, и влашка  - народна музика и поезија. Обишли смо наше старо имање на Паљевинама, старину, на међи, где се разграничавају Мишљеновац и Брезовица, на Бандери, са које се ведрих дана јасно виде на југу Багрдан, а на западу  у даљини Авала и телевизијски торањ.Још увек се није срушила бачија Санде Черкеза. Али бачијарење је одумрло,као што полако нестају и бројни салаши.  Рановац се није расељaвао, смањивао, напротив.

Највећи део  Мишљеновца смештен је између равнице -  долине Пека и потпланинског и планинског дела који се граничи са Рановцем, на обронцима Хомољских планина, на прекрасном месту, има вода, али оне на јужном ободу села, одакле дотичу реке и потоци, извиру из  богатих налазишзта  запуштеног рудника каменог угља. Квалитет подземних вода је лош,  многи су  из тзв. Горње Мале (испод Старца - гробља на врху  брда Старац),  боловали  и умрли  од бубрежних болести,од ендемског нефритиса. .. Мишљеновац је седамдесетих година деветнаестог века био средиште  великог среза (територија данашњих општина Велико Градиште, Голубац, Кучево). Имао је Мезулану, пијац средом,  читав низ приватних мајсторских радњи, неколико рудника (угља, и графита, каменолом). Пред  Други светски  рат Мишљеновац је имао преко 216 домаћинстава (рачунајући и засеок Дубоки Поток). Данас се увелико расељав а, има привремену железничку станицу, и сталну аутобуску, две продавнице мешовите робе, један диско-клуб, и запуштени дом културе. Има наравно и цркву, која је надлежна за неколико села влашких и српских низ Пек...

**

(Без датума)  Јуче смо се вратили у Београд пословним возом у шест, који је био дупке пун поспаних, ћутљивих,нервозних путника. Ушли   у  јутарњи воз у Звижду и одстојали неколико сати, сишли у Раковици. Била је недеља, сунчан дан.Помишљао сам  на дан проведен у Рановцу код Ж. М. Лепо нас дочекао, мислио да останемо барем недељу дана. Скупио читав оркестар, да нас провесели. Угостио нас богато. Планирао да идемо у лов. Забран близу куће му је простран, копао бунар, наишао на слој угља, почео да копа угаљ. Забран ограђен шумадијским плотом. ..

    

**

(Из једне беле фасцикле)  Фасцикла је садржала ђачку књижици  за ученике гимназије, моју ђачку књижицу,  као и моју претплатну студентску  карту. Ту је био и један запис о М. Ж. С.  Коме се „свет Кучева указивао као дух анђеоске чистоте, сећам се када ми је о томе говорио у кучевском хотелу, нисам му поверовао; помало ми га је било жао, што се дружио све чешће са јуродивима." Ја сам свакако прецењивао М. Ж. С. Много ме је везивало за њега, године сазревања, дивљење, презир, издајство, сажаљење.  Живот је за њега био рутина, живео је са сигурношћу рутине у малој вароши, са обрасцима које је донео из великих градова недовољно сажвакане. Студирао је, напустио студије и запослио се са средњом школом. Говорио  је да према женама треба бити груб, иначе човек скупља само мрвице, Оженио се мојом даљом рођаком, добио сина; живео на високој нози за варош. Радио је као благајник, направио велику проневеру. Када је то откривено, покушао је да побегне изван вароши. Ухапсили су га, наравно, брзо. Покушао је да се отрује у истражном затвору. Одрапили су му –дванаест година робије. Робијао је –  и радио као затворски библиотекар политичких осуђеника, али дванаест година је дванаест година. Изгубио сам га из вида, али ... кад се вратио са робије, виђао сам га повремено, кад допутујем у завичај. Нешто је писао, али – никад нисам видео шта... Онда је почео да се напија. Умро му је отац – његов фатум... Жена више није живела са њим, одселила се са сином у већи град. Није се преудала. Ни М.Ж.С. се није поново оженио. Умрле му је  сестра, млађа сестра. Па мајка...  А онда сам чуо да је продао део дворишта, и живео је од  добијеног новца. Затим није било дуго вести о М.Ж. С. Када сам срео неке земљаке у Београду и питао за њега – пошто ми више није писао – нити телефонирао, рекоше  ми да су га нашли  у кући, две недеље након што је умро... Бог да му душу прости, много је несрећан био...

 (......)

Маргиналије...

КАЛЕНДАРИ

На маргинама књиге  ДНЕВНИК НЕМАЧКОГ ВОЈНИКА: Документ и коментари. – Саопштио и написао Бошко Петровић. – Нови Сад: МАТИЦА СРПСКА, 1965. Друго издање. 316 стр.  (Библиотека КОРИСТ И РАЗОНОДА). –

... Сетио сам се да сам везу са светом заборавио као пун новчаник у вагону брзог воза, и да је сада не могу више вратити.

Сунце се дотеривало за излазак. Чешљало се у купатилу са осећањем туробности. Шиштала  је вода...

*

Видим јалове плодове туге.

Видим да је то стање. Да ме је нешто искључило из живота и света, стварности. Је ли томе крив неко други, случај, судбина, идеологија, политика, неумитност, или – ја који нисам био припремљен?

Тужан човек се барем привидно помирио са чињеницом: да нема излаза, да је одбачен.  Једноставно шутнут у тур, као насртљив пијанац. Лето. Вечерњи жамор. Звук возила.

Шта ме је искључило из свега? То је прво, право и једно питање на које треба одговорити прецизно.Када? то је друго питање, које се не сме заобићи ни изврдати.

У свему што сам до дана данашњег написао, ја сам избегавао да их дотакнем. Зашто?

Видим јалове плодове туге.

Себе младог, на споредном колосеку...

**

Волиш ли балет?

Не разумем.

Па управо смо се вратили са досадне представе...

Мислиш на збор радних људи?Па, понешто сам схватио...

Мени је требало много више да све дознам, искусима...Сви су месецима били затворени. Као конзерве. Осећао сам непријатељство два табора, али дуго нисам ни помишљао да се прикључим  ни једном ни другом.  Много тога нисам знао. Колега, људи су несхватљиво закопчани! Нарочито кад је реч о њиховим интересима, а то си могао да осетиш и малопре, на балету како ја то кажем.

У ствари, ја сам имао срећу: примљен сам редовним путем, конкурсом, када је у предузећу било најбурније, када се била битка да се ВД директор изабере за директора....

**

СПОМЕНАР.  1968. године. С н о в и су ми најавили – ко би други? -  будућност, расцветане олеандре, жуте зидове.  Лепотицу  (прецртано име и презиме!). колико она стварно има година? Каква је?  Колико има истине у свим гласинама у вароши које круже о њој?  Нису  ли те гласине тзв. „кисело грожђе“  чак и најзгоднијих и најупорнијих локалних удварача? Била је за ученице гимназије појам у свему: у одевању, ходу, опхођењу,  фризури, елеганцији. Таква је можда била глумица Клаудија Кардинале у двадесет и петој години. Живела је на мансарди у центру варошице. Неким од мојих колега је помагала у писању матурских радова, прекуцавању, вероватно су јој они о мени причали? Неко ме од њих и упознао са лепотицом пред месним биоскопом.  Те вечери је отказана представа, и она ме замолила да је  отпратим до зграде у којој живи. Причали смо испред те зграде више од сат времена, као да се познајемо од детињства. Боже, како смо сродни, помислих у једном тренутку.  „Кажу да ви пишете стихове, а и ја сам то покушавала, кријући од других, па и од себе, чини ми се. Хоћете ли да се попнемо на мансарду, да попијемо лимунаду и да вам нешто прочитам из моје бележнице..“ ...

 

Бела Тукадруз (М. Лукић), 14. јула 2016. на кеју дунавском у Голубцу

Нема датума када је то написано. Не 1968. године. То је морало бити касније, барем десетак година касније, када сам већ почео да радим, на шта наводи и белешке о „балету“.  Можда средином осамдесетих? Не, не могу да се сетим.Нисам написао датум.   Ових дана, када сређујем  Библиотеку Заветина, књигу по књигу, часопис по часопис, зборник по зборник, ја и – природно, прелиставам сваку одштампану ствар. Скоро у свакој књизи коју сам прочитао  налазим на белешке, кратке, не дуге.Неке су писане мојом руком. Неке као да нисам писао ја, иако је рукопис мој.  Као што је мој покојни отац Михаило,  уобичајавао да записује  (у календару за просту 1971. годину) „17. X 1971. Погођен је тишлерај за кућу (ову у Мишљеновцу, Звижд, у којој ово записујем) = 7.200 дин. Капара 1000 дин.“ Сачувао сам те календаре православне, у које је и моја пок. мајка Наталија понешто записивала, да не би заборавила („Неда крава водила 28. априла 1979 у 17 часова са Душановим биком...“) Читаво туце тих календара је сачувано  - нелажна породична архива.  Ми ову кућу у којој ово бележим зовемо још увек „нова кућа“,  а прозори су за њу наручени 1971. године, значи пре 45 година. Време је да се ти прозори замене новим, пвц прозорима, јер кућа више није нова, девојка, већ  дама у педесетим.  Мајка је преминула 2002. године, напречац,  као и моја прва жена (Миљана , 1957 – 1986). Синови су ми одрастали у овој кући, све до поласка у основну школу... Михаило премину почетком фебруара 2016. године, у деведесет и првој.  Један од стричева (Драгослав Лукић, 1923 – 2015) премину у деведест и другој – то су два Лукића који поживеше најдуже у нашој фамилији (барем  колико се зна).  Записано је нека врста белега. Сада је све то, што су моји покојни родитељи записивали, повремено, у календару, нека врста  белега, документа, упечатљивијег од  фотографија, скоро као неочекивани зраци светлости.  Заборав је наш огроман, неисцрпан и неописив.

Ова  соба коју називамо „црвеном“, због пода црвеног,  да уме причати, свашта би могла да посведочи.  Пола века је пуно времена! Али собе, куће и предмети углавном ћуте, можда ће и проговорити једног дана, или ноћи, када буде било прекасно.  Моја друга жена, волела је ову собу, можда  и због ње саме, због погледа кроз прозор на дворишне орахе, и оно тзв. „Мицино  америчко дрво“, не знам? Била је на мукама са мном, у свијању  новог  породичног гнезда.  У витрини  ормана су  ствари, које је  довлачила овамо преко лета, за време годишњих одмора, или празника, када смо долазили ( никад на жалост и са њеном и са мојом децом заједно , али то  се више не може поправити ). Гледајући те њене личне ствари, пре неколико дана, бришући прашину,  помислих: кроз десетак дана ћемо давати  Михаилу пола године,(овде) ,  а  Души  (мојој другој жени)  (тамо на Радан планини)  четрдесет дана.  Нашао сам и једну белу фасциклу, пожутелу , насловљену  „Календари“, започету средином деведесетих минулог века.  Прва забелешка  започиње карактеристичним питањем: „јесам ли ја прозелит?“   Видите ли шта је мене мучило у време почетка  суноврата и транзиције. „Године 1979. Примљен сам у СКЈ. Децембра месеца 1989. Године  био сам секретар ООСК! Тих дана се то ООСК  р а с п  а д а л о! Десет година сам плаћао чланарину и био саучесник  нечега чега се треба стидети. Данас сам поцепао чланску књижицу  на чијим је корицама лик Јосипа Броза, и парола  „Пролетери свих земаља, уједините се!“ Звезда петокрака.  У минулих десет – петнаест година догодило ми се све најгоре. Смрт женина, прерана, неразјашњена – пре свега. Распет сам био на Крсту.  Крст је симбол или знак препознавања моје  судбине.  У СК сам ушао на наговор и притисак  неких старијих колега. Ко ће ми поверовати да нисам прозелит? Нисам био заведен, не. У гимназији ме нису примили у партију, у војсци су ме предложили, али  ме нису примили. Уосталом, зашто би ме и примили, с обзиром на  досије који је заједно са мном стигао у касарну где сам служио војни рок...

МАРШ МРТВИХ ЧЕТНИКА. -  „Побратиме, како живиш“?   упита ме пре неколико вечери Бакарело Њагојевић. Пошто му ништа не одговорих, он ме понуди цигаром  и седе наспрам мене за сто под дворишним орахом. „Живиш као змија под пластом. Мада би било боље рећи као црв у коруби...“  Не, Бакарело није провокатор! Не говори он тако што воли да гура нос  где му није место. Једноставно, он воли да обнавља успомене. Донео сам љуту из куће и две чашице и понудио га. „Заплео си се као пилеу кучине. Зид руши влага, а човека дерт и туга. .. Сањаш ли понекад оца  твога ујака? Бог да му душу прости!“   „Ретко“, кажем.  „Теби ваљда не треба да објашњавам да су ме уценили да одем у партизане четрсе прве?“  „Али који је тебио клинац требало да са њима шурујеш? Ти си имао све, плус био си краљев поднаредник. Краљу Петру Другом си се заклео? Што си се умешао у ту свадбу?“  "А што си ти, унук  солунца Станка Лукића и праунук народног посланика Димитрија Лукића ушао у СКЈ-а?“   Насмејао сам се како се давно нисам смејао!

„Е, мој побратиме, зашто су позвали ћурана на свадбу?“ 
Одједном је Бакарело поскочио, загрлио ме и сам почео да се смеје. Смејали смо се заједно неколико минута. Орило се двориште од смеха.  Наталија је провирила корз прозор да види у чему је ствар? Што се смејемо ко луди на брашно?

„Е нешто морам да ти кажем... али...“  Дуго је припаљивао цигарету.  „Али молим те, промени имена,  ако другима то будеш  причао, или случајно записао.

Вратио се Бора Мишљеновићу наш крај  са Хаваја (читај  Голог отока), скоро двадесет и три године нисам га видео  - толико је био озбиљан! „Како ти је буразер?Јеси ли га видео скоро? Већ пар година заобилази наше село?“   Бакарело Њагојевић се  уозбиљио и причао је шапатом: „Марјан Њагојевић се редовно виђа са онима којима је потписао да добију борачку пензију, једино  није потписао мени, додуше, ја то никада нисам ни тражио. Шта ће ми партизанска пензија? Ја сам са комунистима рашчистио четрес прве, крајем четрес прве, кад су пропали у нашем крају, али не зато што су пропали... Ја сам  завршио у оном затвору код рабровске железниче станице где су ме недићевци и добровољци оладили од батина... Али, ко са барабама тикве сади, зна наш народ, о главу му се обијају...“

Добро, добро, бре, Бакарело, кажем смејући се. Шта шапућеш?

„Е, брајко мој, млад си и зелен, као ово лисје ораја, пша не знаш да и оно има уши...“

Нема више... Само толико сам записао.
  Стварна дружења са Бакарелом потрајала су дуже, месецима, годинама. Имао сам магнетофон, купио сам га у  Чешкој као студент: да бих  могао снимати казивања старица у завичају, њихова казивања и сећања, јер – слутио сам – са умирањем тих људи, нестаће и читав један свет.  Предложио сам Бакарелу  да ми, у окриљу Библиотеке (тј. у оквиру оне собе у којој сам рођен) казује о свом животу, а посебно  о периоду 1930 – 1945 година, и  снимио сам педесетак трака.  Њагојевић је био  неуморни, рођени, приповедач, човек великог животног искуства. Ракија је помагала да се опусти, да просто везе...

   Али да ту станем. Те траке су нестале, не знам како из библиотеке.  Као што је и Њагојевић преминуо  средином деведесетих минулог века.  Али није се дао, умирао је на ногама.

   Те траке сам пронашао пре неколико дана, међу оним пакетима  где су биле личне ствари моје прве покојне жене, које смо  после њене сахране пренели овде на село, и које нисам отварао до недавно, када сам кренуо у неку врсту  сређивања, и брисања прашине, и једноставног прегледа, свега оног што је било  смештено у картонским  кутијама. Поред других ствари, албума,  разгледница  из Русије и слајдова из Ермитажа била је и једна кеса са двадесетак  магнетофонских трака, баш оних  за које сам мислио да су изгубљене, и  одмах сам  једну укључио  да преслушам, и помало се најежио од гласа Њагојевића, који је у жару приповедања грмео као  некада... Понекад  ето  техника  много боље и верније сачува  жив говор него наше сећање...

**

Али да се вратим на почетак ове приче, евокације. Говорим о покојним људима, као да су живи. Ето, сачувао сам глас и приповедање једног човека, који  скоро двадесетак година није жив. Преминула је и Њагојевићева жена.  Ћерке му и унуци живе негде у Швајцарској.  Чак и кад бих хтео да  им уступим те траке, уз ма какво разумно објашњење, сматрали би ме мало чудним, ако не и лудим. Уосталом, то Њагојевић није причао  за њих, то није њима било намењено. Јер он је био свестан тога, човек упреден  од више праменова искуства. Овде су – болест и смрт искључивали човека из света.

А мене је –искључило – нешто друго. Зашто?

     14. јул 2016. године