Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Translate

Претражи овај Архипелаг

Бавећи се нумизматиком

Бавећи се нумизматиком и вечитим, чудесним кореновима

..
..


ПОСЛЕ МАЈЧИНЕ СМРТИ...

Наспрам Фонда закопаног блага – сурови пејсажи стварности, немилосрдни закони, ситни људи.
Муве.
Уочи  четрдесет дана + Н. Лукић ) ( Петак, 5. јул 2002. године). Продавница „Звижд“, куповина ове свеске, и тоалетне четке. Муве...
Швајини јабланови.
Сви живе од нечег...
Свеже летње јутро.
Кот, кот, кот! – комшиница Дивна утерује свиње у свињац.

                                                           9:55 ч
Доручак. Јулкине мачке. Једна што подиже и спушта реп.
Кафа.
Мрша у фрижидеру, црви! Распадање...
Баш умерено топао летњи дан.
Врапци. Сирене... аутомобили.
Конкретна музика.
Сви шумови. Пљуска. Грмљавине. И онда неколико тонова гитаре.

*
ОПУС (Уметност махагонија, 1968 - 2002). У време када су привођене крају  припреме за штампу свих књига из овог Опуса, на крају маја, неочекивано нам је преминула мајка  - Наталија Лукић (1931 – 2002). Није дочекала да види одштампане све наслове. Можда је и то утицало да читав Опус посветим  - мајкама српским. Мојој покојној Мајци Наталији и мојој покојној првој  жени, која нам је родила синове, Миљани Лукић (1956 – 1986).  Првих 35 примерака појединих наслова књига Уметности махагонија, носио сам на гроб наше покојне мајке Наталије (у Поточићу),  и наменио.  Других 35 примерака појединих наслова књига Уметности махагонија носио сам на Миљанин гроб на Новом бежанијском гробљу. Усред лета. – бог да им душу прости!
Испуниле су своју судбину и свој дуг. Родиле су вечност.  Одужиле су дуг непролазности живота.
Волео сам их и никада нећу престати да их волим љубављу неизрецивом. Нисам ни хиљадити део учинио за њих за њиховог овоземаљског живота.  У овом што ми је преостало од живота, преносићу љубав на све оно што је имало значаја за њих. Јер то је смнисао свељубави: волети још дубље, пре свега, друге. Све које је Бог послао у наш живот. И оне које ће тек послати.
Писцу не треба слава, то је ров за спотицање, шкоди... Жртва и мук и подвиг љубави  су важнији од славе.
Ни пијан ни луд не бих пристао на тзв. „промоције“ свих тих 35  новообјављених књига. Довољно је, сасвим довољно, што сам их  наменио на два гроба...Онако како побожни народ намењује  на гробовима цвеће, вино, јабуке и друге плодове.
Никада нисам сумњао у то. Васкрс је једини прогрес у васиони. Не вреди кукати и жалити због прераног одласка, преране смрти. Бог позива себи блиске.
Пишем све ово у нашој сеоској библиотеци (Мишљеновац, Звижд, с – и Србија). Јуче је преминуо Тоне „Шиндика“, даљи рођак моје  пок. мајке – „Банкерска линија“). Он је, како овде кажу , „изменио“ моју пок. мајку.  Био је румен као ружа, а судбина га је изненада позвала да легне у црну земљу. Наш отац је однео, по обичају, цвеће и свеће на покојников одар.
Све је исто, као и некад, овде, као пређашње лето. Чак ми се чини да чујем бат босих ногу наше мајчице по топлом бетону. Гугутке гучу!

Чини ми се да чујем како  се Друга, Непозната Србија, оглашава својим древним гласовима, обичајима и култовима.  (.........)
                                                                        Погледати и ово
ЛеЗ 0007636    
..

НА ШТА САМ ПОТРОШИО НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ?

Међу необјављеним рукописима, поред оних у свескама, нотесима, бележницима, које сам спасио од мишева и пропадања (барем до сада), има и оних на маргинама књига, или на папирићима у пластичним кесама, чак и у картонским кутијама (за ципеле), на које сам и заборавио, и који од свуда испадају однекуд, као ухолаже. Понешто прочитам, завртим главом, насмејем се ако је добро написано, убедљиво, и читко, али углавном бацим. Зашто то не сакупљам, зашто поново не препишем, негде? Зато. Прошао ми је живот у томе - у писању - ето одговора , на оно питање постављено горе.

________________


Мирослав ЛУКИЋ
МАГАЦИНСКА КЊИГА
Четврта књига из квартета ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ
(синопсис)
 "Пројекат" је крупна реч, синопсис,скица или нацрт једног будућег романа - то звучи донекле прихватљивије. „Магацинска књига“ је замишљена, као последња књига тога квартета који чине "Земља Недођија" (1993), “Велика магаза“ и "Ујкин дом" – романи, тј рукописи који су тренутно у штампи.
Да се не не фолирамо*, драге колеге!Ја сама већ написао на стотине нацрта и неколико верзија "Магацинске књиге" последњих неколико година. И - незадовољан неписаним - одбацио све то,одложио. Схватио сам:требало је све то написати, изгледа, да бих поново могао писати.
Најприближнији коначни облик те књиге вероватно ће бити роман-лексикон.Суштина и садржина : резиме претходних књига из циклуса ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ.
у једном од првих поглавља ''Ујкиног дома“ постоји следећа фус—нота:
"Рукописну заоставштину Боре Мишљеновића чине а) ДНЕВНИЦИ - РОКОВНИЦИ (стотинак свесака разних формата и различитог обима,у којима има свега и свачега), б)ПОЕЗИЈА (стихови и песме, углавном необјављени, из дневника), в) ПРЕПИСКА (несређена и делимично сачувана),г) ПРИКУПЉЕНА ЕТНОГРАФСКА ГРАЂА ("Грађа за пордичну митологију Босиљковца и околине" -око 2000 стр.) , д) ПРОЗА (независна,деструктивна,словенска – 1. „Књига инвентара ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, 2. „ФАНТАЗМАГОРИЈА“, и 3. „МАГАЦИНСКА КЊИГА“ (друга, проширена али недовршена верзија, лексикон или речник једне готово немогуће књиге.
Дозволите да наведем још један извод из рукописа књиге „Велика магаза“.
 ...Написао сам, дакле, БОСИЉКОВАЦ, уверен да ће се отворити као ковчежић, који опет треба отворити да би се опет нашао ковчежић и да би потрајала фантастична кинеска игра са ковчежићима. Вероватно у овој игри нема довољно мудрости, али:коме је мудрост помогла? Мудрост је потребна живима, јер на известан начин раствара превртљиву судбину, несреће, а пошто је све то скупа страшно и болно, то растварање је благотворно.
Драж ове фантастичне игре са ковчежићима проистиче из жеље да се Босиљковац са свим својим обичајима и успоменама, схвати и надовеже на будућа времена.
Зашто баш Босиљковац?
Да сам изабрао неко друго место и неке друге фамилије и прилике, да нисам изабрао моју ужу и ширу фамилију, онда бих изабрао нешто коначно.Али, шта значи Босиљковац, моја ужа и шира фамилија ?Босиљковац и моја ужа и шира фамилија су нешто најапстрактније од свега и истовремено најконкретније од свега. Немогуће је уловити повест Босиљковца, историју у вечном растењу, јер је често затичемо непокретну. Као шуму. Да би се познавао живот једног друштва,места или краја, не треба упознати читав свет и човечанство. (Свет је представа у којој се непрестано мењају ствари,потискујући једне друге, стварајући огромне просторе на којима играју привидности, отровна и бесплодна илузорност. ) Довољно је упознати, доста добро, неколико фамилија.
Почећу прво од своје, од босиљка на столу, убраног у мојој башти...“   итд.
  Извињавам се због дужине оба извода. Први је написао приређивач, други књижевни јунак, тј.  Деда главног јунака „Ујкиног дома“.
Рукописе из рукописне заоставштине  Мишљеновића, јунака споменутих рукописа романа, приређује њихов потомак по женској линији, професор књижевности Филип Сенковић (јунак мог првог штампаног романа „Дневник за Сенковића“, Београд, 1983).   Верујем да, „МАГАЦИНСКА КЊИГА“ треба да буде, после свега, оно што су сањали њени покојни јунаци и писци, које је покосио усуд и трагична историја  20. века: Књига инвентара замишљене и стварне историје једне српске породице и једног српског села. То је, у ствари, једна старинска и тужна повест у  најбољем значењу те речи  о мртвој кући и кућним духовима  (сетите се, као нечег најприближнијег,  Рицове поеме „Мртва кућа“ (ч. „Савременик“, Београд, јун 1987, бр. 6).  Али, за разлику  од Рицове поеме  „Мртва кућа“  пуне "црне неодређености"  у којој се не  зна ко све заправо живи и ко је кад жив, у којој се мешају временски нивои и збивања, мене привлачи  и скоро фасцинира извесна изазована  трагична (пред) одређеност : играти се, као покојни јунак  Павле Мишљеновић са ковчежићимаи отворити и онај последњи ковчежић -учинити доступним све м о г у ћ е   и  немогуће  (митског села)  Босиљковца, ситуираног негде у североисточној Србији.Мени је, дабоме, као писцу, као и Рицу, стало до елемената препознавања, по схватању Стравинскога, "пресудног за модерну уметност“, али и до метафора једног митског света, смештеног у географском и митолошком средишту Балкана. Стало ми је до  извесне синтезе  метафора  и кошмарних англомерација  лирских реминисценција  и фактичких описа, каквих у изобиљу нуди како необјављени део рукописне заоставштине фамилије Мишљеновић, тако и проучавање богатог фолклора североисточне Србије и неумољивих рецидива историје, нарочито 20. века. Стало ми је – другим речима – до једне тоталне књиге...
 У Београду, 9. маја 1996.         Мирослав Лукић
 ______________

Ови папири  су  били уметнути у књигу зелених корица ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ О НАУЦИ КЊИЖЕВНОСТИ / Х. Р. Јаус, Х. Вајнрих, В. Изер и др. (приредила Душанка Марицки – Нолит, Веоград, 1978). Ту књигу сам читао и подвлачио обичном оловком. На њеном крају, тј. на празној страници иза садржаја споменуте књиге: белешке:
   „Када бих добио премију – 50 милиона! Маштање ме обузима на улици, вероватно као узалудни покушај да пребродим многе тешкоће. То је слабост коју не схватам потпуно. Исто је као и у детињству, дечаштву, првој младости. Новац је недостижан. Моћ, такође. Често ме обузима то – маштање. Релација – Студентски трг – Ул. Седмог јула). Шта бих купио мојима, најближима? Тепихе, сервисе. Дотерао бих моју бившу момачку собу. Купио оцу одело.  Чудновато – не помишљам шта бих себи купио. Ципеле – заборављам да исте ципеле носим месецима...
    Дошао... Престаје сваки интелектуални рад...

Ово се штампа из рукописа који је пронађен сасвим случајно у белом плакару самачког хотела „Дорћол“ (Београд, Дубровачка 22/12).Рукопис је датиран: настао је у другој половини септембра месеца 1978. Године. Рукопис садржи руком исписаних 160 страница... 

___________________

Оштећен исечак, оглас, штампан у  "Политици", у суботу 29. марта 1980... Занимљиво сведочанство
за подсећање на Књижевне "флору и фауну  - титоизма...
_________________________

Поговор - чему? откуцан на латиничној писаћој машини. Скоро избледео...
        Све је то било уденуто у наведену зелену књигу ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ О НАУЦИ КЊИЖЕВНОСТИ; када?  Да ли када сам последњи пут читао ту књигу , средином деведесетих? Или коју годину раније? Не могу да се сетим.  Шта је било са тим рукописом, пронађеним у самачком хотелу? Где је? 
Што се тиче синопсиса за  Четврту књигу из квартета ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ , сећам се да је писан за један књижевни конкурс, где није био пресудан квалитет једне замисли, или књижевни таленат, већ нешто друго, што је у титоизму било много важније. Што је омогућило читаве пукове стихотвораца и писаца прозе - средњака. Какве је шансе, један  писац, попут мене, имао у том књижевном зверињаку титоизма? Никакве, или скоро никакве!
Да сам то тако јасно знао, онда,  као сада, наравно, да не бих слао такве синопсисе на фантомске књижевне конкурсе, где је све унапред намештано за некога, "преко везе", како је то лепо дефинисао народ. 
   Избледели латиницом откуцани текст био је паралела између две моје књиге , романа "Ујкин дом", и "Златног Расуденца" - и песничка књига и роман, пошли су од бајки, од две различите бајке, српске и румунске, и развиле је на начин, на који се није усуђивала официјелна српска поезија и проза... И наравно, то је било одлучујуће тада, и за моју књижевну каријеру и све остало, јер већина критичара и уредника је била направљена по једном шаблону, који је био политички задат...
   Да, изгледа да сам потрошио своје најбоље године на исправљање кривих дрина, како би рекао народ.  ...

ЛеЗ 0007408   

..
..
Тајна писања састоји се у вечитој и спонтаној душевној музици.
Ако ње нема, човек може само да "направи писца од себе". Али он није писац....
..................................................................................
Нешто протиче кроз душу. Вечито. Стално. Шта? 
Зашто? Ко то зна?  - аутор најмање.
   (бавећи се нумизматиком).
Василиј Розанов: ОСАМЉЕНОСТИ
Београд, Графос, 1983, 95 стр.; стр.16.

_________________

Припремам се за - Бгд. Д. каки на тераси.Деца у мраку галаме  (на сокаку).  Немам бележницу: бележим овде (на 2. стр. споменуте Розановљеве књиге, испод  Библиотеке "ХОРИЗОНТИ"  и потписа уредника). Добро би било једнога дана - прикупити све те белешке са маргина свих књига на којима сам бележио  (у недостатку бележница) , повадити их о обрисати од прашине година...
     16. август 1985. око 21 час. После вечере (Лубенице из Пожежене).

     Сасвим случајно, вечерас, машио сам се за Розановљеву књигу, сву исподвлачену графитном оловком. Не знам зашто; уморило ме је буљење у компјутер; изнурила спарина. Е, лепо, помислио сам, прелиставајући записе Розанова, сутра путујем аутобусом у Јужну Србију, понећу баш ту књигу да читам, јер путовање аутобусом до места одредишта траје скоро пет часова. И тако, прелиставајући "Осамљености", налетим на једну забелешку коју је Розанов сачинио "радећи коректуру фељтона":

Тихе, тамне ноћи...
Стрепња од злочина
Туга усамљености...
Сузе очајања, страха и зноја...
То си ти религијо...
Помоћ погуреном...
Помоћ уморном...
Болесникова нада...
То су твоји коренови, религијо..
Вечити, чудесни коренови

(стр. 80. нав. дела)

   Скоро да сам јаукнуо!
  Ето, одакле ми је дошло то "вечити чудесни коренови"!
  Када сам то подвукао?  16. август 1985.?
  Окренем прву страницу књиге, и видим у њеном горњем десном углу исписано мојом руком: "18. 8. 1980 - 17 - 8. 1985". - Шта је то требало да значи?
Негде на средини те прве странице било је написано: "Воли те много / твоја Миља" (моја прва покојна жена). Није датиран запис. Да ли ми је Миљана купила ту књигу? Можда, али нисам сасвим сигуран. Можда ју је купила да тиме обележи петогодишњицу нашег брака?
   Десет месеци касније моја жена је преминула...
   Сутра путујем на југ Србије - јер прексутра пада четрдесети дана од смрти моје друге супруге...

______________________

      Листајући Розановљеву књигу, у једном тренутку, насух себи чашу љуте, и помислих: много је незавршених послова, и можда је дошао онај дан кад треба повадити све те моје забелешке на маргинам прочитаних књига, обрисати са њих прашину, јер много прашине се скупило (да се не лажемо). А ову љута коју пијуцкам, послала је кума са Радан планине, има боју печурки што расту по дрвећу, и  добар укус који смирује уздахе. 
     У овој Розановљевој књизи има читав низ забелешки на маргинама, неке сам толико прецртао, не знам више ни сам мкада, да се не може разабрати шта је то било што је прецртано.
     На стотој празној страници, на крају књиге, била је ова белешка:
    "12. 12. 1989.
      Синоћ сам осетио - неизбежно : написаћу драму "Ујкин дом". Имам фабулу. Јасно ми је и како треба да изгледа први чин.
     Као и други, трећи. Четврти - мутно.
     Пети сам замислио данас.
     Увиђам и следеће. Све што знам. Све што мио се догађа. Уградити у ту драму.
     Све се врти око Филипа Сенковића.
     Разговори које води Ф. С. са ...
      Са мајком. Оцем.
      Братом.
      Врачаром. Иследником. ..
      Не треба психологизирати..."
      Уместо драме, написао сам и објавио скоро деценију касније -  1997. године роман "Ујкин дом"...
    Тај мој јунак Ф. С. почео се "селити" из једног романа у други, касније, док није и нестао - баш тамо и одакле је и дошао (из мита и нереда). 
     Са романима је изгледа завршено, и са фабулирањем. 
     Са ракијом и са шљивама није. Као што прави Србин од шљива ранки и пожегача не прави пекмез или џем, већ добру љуту, тако ћу се и ја од јесени окренути воћњацима у завичају, и књигама кјоје сам читао пре много година и скоро заборавио. Међу тим књигама које сам сачувао и склонио на добро место, има и других, које се могу упоредити са старим вином или прекртелом препеченицом са укусом клеке...Има и мојих забележака на маргинама, које нисам прецртао и које ми откривају један свет налик на ширину и мир августовског предвечерја...Оз тог правца пири свеђи ветрић - Розанов би рекао - вечити, чудесни коренови.
     "Да ли вам је познато да је религија најважније, најпрво, најпотребније? Ко то не зна, с њим не вреди изговорити "А", водити дискусије, разговоре.
    Крај много чега треба просто проћи. Обићи ћутањем.
    Али ко то зна? Има ли их много? Зато у наше време скоро да нема о чему и са ким да се разговара..."

__________

  ЛеЗ 0007337  



Нема коментара:

Постави коментар

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови