Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Честитке и коментари

„Драги Мирославе Лукићу,

Хоћу само да изразим своју радост и неку врсту ганутости, када сам прочитала у „Билтену ЗАВЕТИНА“ да сте ви добитник највише награде „Српске духовне академије“ – књижевне награде „Раваничанин 1“ – награде за животгно дело; мило ми беше око срца и унесе ми наду и веру у светлију будућност да још постоје они који имају уши да чују и очи да виде, те препознаше да сте ви тај духовни Светионик.

Од срца Вам честитам и желим да још дуго у здрављу и миру поживите и стварате.

Заувек Ваш пријатељ , Соња“ (4. јуна 2015)

Сличних, не баш овако од срца написаних честитки, стигло је до данас неких тридесетак на моју адресу из Сомбора, Апатина, Ниша, Прокупља, Врања, Крагујевца, Прибоја, Пријепоља, Књажевца, Пожаревца, из Швајцарске, Немачке, Француске, Канаде (Торонта). То није била ствар куртоазије: они који су ми писали, и пре него што сам примио награду, као да су се обрадовали више од мене. Међу пријатељима, који су ми се јавили тим поводом, није било ни једног добитника ове награде, осим песника Мирослава Тодоровића. А највише су се, више од мене обрадовали тој награди, понављам – песници, јер то је, како сам на додели овог признања схватио, награда коју додељују песници песницима. - ЛеЗ 0008810


понедељак, 10. април 2017.

МЕСЕЧАРИ, МЕСЕЧАРКЕ



Ваш је час.
Месечарке. Месечари.

Пун је Месец...

..


...

-Заиста
Вас залива Месечева светлост.
А лозу - Сунчева.

Опет сам садио лозу.
Тамњанику.
Белу Отелу.

Ваш Господар се подизао
изнад сеоске цркве
док сам заливао
калем, тамњанику.


...
Не мислим да ће се иједан
од вас примити,
као лоза,
Месечарке, Месечари,
на овом усамљеном
и златном спруду печком.

И није ми жао,
ако добро размислим,
ја који ходам по земљи,
нисам направљен да се
заплетем у тек озеленеле гране врба.

Друкчијој раси припадам.
Друкчијој касти.

Путујте ви са вашим водитељем
небом, ваздушним колосецима.
Не чекајте ме...

       Мишљеновац, 10 парила 2017. Око 20:26 ч.

недеља, 08. јануар 2017.

Поводом једне белешке

Претенциозно назване "ОБЈАШЊЕЊЕ"  (нашао у  у свесци IV, записано средином августа 1971).  Зашто се понекад обраћам себи са Ви? У питању је стара навика. Кад год сам писао песме, у својој соби (соби у којој сам рођен!), седео сам за столом насупрот великог огледала, тако да смо у тој просторији били двојица: ја и он - М.М. Лукић.Дакле, седео сам насупрот М. М. Лукића и писао песме. Много је лепше било док сам их сањао. Сањао сам читаве књиге пеама, везаних песама, звонких, невероватних, и понекад, када бих се пробудио у току ноћи, нисам имао снаге да устанем и забележим неку од њих. Чинило ми се немогућим да су то моје песме, да ће те песме бити моје. Откуд такве песме у мојим сновима? Не, то су песме М. М. Лукића.И он је писао, али негде другде, на неком другом месту, у мом одсуству. То изгледа невероватно, али... Умео је да чита те песме из снова, немогуће. Али ја нисам могао да га чујем, јер је читао своје песме у исто време када сам и ја своје. Да ли смо такмаци,или пријатељи? Он ме је увек пратио, скоро увек био покрај мене;напуштао ме само кад падне мрак. Али ја сам имао осећај да је он  ту и онда, у мраку, иза огледала. Но чим би свануло јутро, он се појављивао... Ја сам се на њега, на тога М. М. Лукића, немака у огледалу, толико навикао да сам престао и да га примећујем. И почео сам да му се покаткад обраћам са ти. Јер, ако ћемо поштено рећи, ја га дуже познајем од ма кога на свету: колико памтим, знам га већ двадесет пуних година..... (преписано, 07.01.2017)


...
Факсимил једне странице, из споменуте  свеске IV, ... 

...
У овој свесци, могли бисмо је назвати и сваштара,има свега и свачега, понајвише записа и стихова, махом необјављиваних. Кад би се нашао неки лудак да је штампа, овакву каква јесте, са свим мрљама и мањкавостима, подвлачењима (накнадним, што није тешко уочити,... али...зашто? чему? Па, многе ствари треба да остану необјављене. Није ово једина таква свеска. има их још. Могле би да буду занимљиве, првенствено, не за књижевне лешинаре, којих је увек било и биће, већ за неког који би покушавао да упозна та времена  седамдесетих и осамдесетих година минулог 20. века у СФРЈ, - сто година после тога,  кроз  призму уметника у младости, кроз његове диоптрије...

            ..
Овај факсимил разговора  са глумцем Батом Живојиновићем,  исечак је који је налепљен у свесци; да ме неко пита зашто - данас? Не знам шта бих могао да одговорим. Али као нека врста документа добро дође...


..
Нисам  никада припадао том титовском свету, свету  перфидне пропаганде. Као ђаке су нас водили на железничку станицу Звижд да дочекамо Титов плави воз, који је прозујао поред нас као .... А ко није на неки начин припадао том свету, као уметник, песник, глумац, зар је могао уопште постојати? ...

                   22. август  71.
Нисам ја ни мангуп, ни лола,
ја сам од свега тога нешто горе!
Неукротива и пропета истина гола.
Мене и туђе, и моје бриге море.
Нисам ја за циркусе и шале!
Кувари овог века мене не хране.
Они су задужени за скандале
и да засите многе шарлатане.
Једино ме моје срце истински воли.
Једино ме оно ко мајка жали.
Многе ме истине, и ова боли!
Па шта: срце је ту да ме кали!...

    Ко би такве стихове штампао тих месеци када су  и написани?  Било је лепка у кући, наравно. Било је прибора за писање. Било је свесака. Читао сам дневну штампу, читао књижевне часописе, понекад бих дохватио маказе, исецао неке чланке и лепио их тамо где  не би требало да се лепе, у своје бележнице. Могу бити од користи неком младићу, рецимо, тамо око 2071. године, када нас више не буде било, али ни свих илузија, па ни илузија титових времена......То су, дакако, била  дивна времена, за  подрепаше и многе друге, за циркусе тзв. социјалистичке демократије, којих се и данас присећају са носталгијом чак и они који се куну у тзв. нову и праву демократију... Далеко било,и не поновило се!

понедељак, 05. децембар 2016.

Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА. - Запис. 18. фебруара 1977, Радовча (Црна Гора)



..
Извор:ДНЕВНИЦИ И БЕЛЕЖНИЦЕ БЕЛАТУКАДРУЗА (Документационо информациони Центар СЗ, Соба рукописа)

..
Ово је(за)писано пре четрдесет година. У једној свесци, коју сам, као и обично, вукао свуда за собом у унутрашњем џепу;свесци која је почела да се распада од старости још пре десетак година. Када сам своје бележнице и рукописе селио од једног стана до другог, од једног места до другог. Толико тога има;преписивати и стоти део, било би много; сада у овој технолошкој ери то се може и овако. Рукопис је можда нечитак, да: извињавам се због тога; писао сам на логоровању под шатором...Сетио сам се тих дана - када смо гађали из ЛПА топова на пустој планини, са које пуца у рано јутро  или у залазак леп поглед у даљину...Поздрављам те, Црна Горо!Радовче!   (4. децембар 2016.Београд)

понедељак, 07. новембар 2016.

ОТВОРЕНО НЕБО. ДУГА КОЈА МАЛО ДАЉЕ, СЕВЕРНИЈЕ, СВОЈИМ ДРУГИМ ЛУКОМ, ПИЈЕ, ИЗ ПЕКА...


Пред наш повратак, киша  је престала, отворило се небо.  Није се сасвим разведрило. И први пут сам видео из нашег дворишта дугу, која пије воду из Пека. Један крај лука је био у правцу суседног села на западу, други  на северу изнад најплоднијих ораница и ливада. Снимио сам отворено небо, не баш најбоље,  а  мој помоћник је отишао да слика дугу... И ... није стигао да је „ухвати“. Испало је само ово.


 Ехххеееј, бре! Не могу се ослонити на  помоћнике и подмладак.  Сам скоро све треба да шчепам и сачувам...

*
Отворило се небо – да ли се шалим?    Путовао сам кроз маглу и студен, и заборавио да се отворило.  А слика дуге нам је измакла... Као много тога у животу,пре свега оно најнеизрецивије....
Ово на пример. Што записах  са непуне 22 године. ...

Ја немам право да судим људској души. Ако уопште и имам неко право то  је она могућност, предност – назовите то како хоћете – коју  има фоторепортер са својим апаратом – да шкљоцне у правом тренутку. Чини ми се да је ово непобитна истина и да сваки писац мора да се придржава бар милионитог њеног дела, смисла,  иначе ће евентуалној публици дати нека дидатктички, моралистички, судски став који правог читаоца уопште не додирује.  Или га занима у том смислу што се згадио читајући тзв. лепу књижевност. Јер публикане воли да је у судници, да слуша суђења, парницу без краја.  (Потпис : Ми прави писци и ми неизвитоперени читаоци)


Па небо је и тада било отворено, отвореније можда него јутрос,  звездо северна.

31. VII 71.
Зашто да понижавам себе? Нећу!Другима уступам ту  очајну ролу.Нек'  траже себи утеху и срећу,У нечем другом, али не у болу. Да не би двоструко губили,
Нек'  се искључе, нека полуде.
Нек читају проклете песнике. Бодлера:„Сви смо ми више или мање луде!“ *Ништа ја теби рећи нежу. Знам да биСвбе то на свој начин примила.Себи ћу скресати.  Када ми ослаби
ова наркоза, а витриол испари из жила.Ништа ти нећу рећи Јер ти ниси билаИскрена онако како  заљубљеној доликује:Ти си своја права осећања крила,Као своје ножице опасне гује...

          Итд.

Али и тада је небо било отворено
И срамота ме је што сам то игнорисао
Иако сам био страсни голубар
И  дуго и заљубљено осматрао небо...

*
(За време лета у августу 1971. У Звижду.
Лајтмотив: Све што беше у души...) Сретох те после другог чина,Уствари, пред крај досадне драмеОд које је само речитија тишинаИ модрина  даљине, панораме.
 И одмах сам знао шта предстоји(или сам бар поверовао да је тако).И сви су планови пропали моји.И много шта друго... Али – ако! Читав мој живот кренуо је новим смеромПротив мене, али и против себе.
Живео сам тада с неком лудом вером,Да ћу једном (било када) освојити тебе... И дан данас у мени та загубица живи.
Понекад се тргнем,  - лудило , помислим.Шапућем павити: Ако се нисмо разумели, сами смо криви!И шћућурим се ко врабац покисли...

                      Итд.

**

Ако гледаш искоса, видиш не једну него  звезде две...

и тада је отворено небо говорило,  али ја нисам слушао
Као уврачани дух. Као момак кога су влашким мађијама свезали...

Векови су међу њима између цуре у врућим панталоницама
И калуђерице одевене од главе до пете у тамну тешку одору

Миленијуми су између љубавника који издаше једно друго

*
Колико сам стихова прецртао, колико ствари наслутио
као млад, сасвим млад песник, видим понекад  
удубљујући се у звездано небо
или листајући старе своје бележнице - баш нема смисла.

Постоје такве планинске реке  које су све мање и мање
Под месечином и августовским небом, због жеге.
Седимо на пању старог бреста под крушком илињачом
Као два стара пријатеља док зричу зрикавци, 
не један него пет хиљада!
Причамо како смо били деца, расли
А зелени слапови хмеља тамни као вода испод јова
Квасе нам темена
И штите нас од урокљивих
Млазева Месеца.

Под пуним месецом августовским
Поред реке коју волиш
Поред реке коју волим
Поред брзака који се сребри
Седимо на пању старог бреста. 
Недалеко је салаш мога оца,
Јаз који хучи, ... као некад,
Када сам ја био ученик другог разреда гимназије
А ти  бубуљичава песникиња.
Само је далеко онај дан
И оно поподне
Када сам ти рекао да те волим.
Ја то и сада помишљам да изговорим
Под пуним месецом августовским,
Али нешто је огромно стало између нас,
Векови, можда неолит?....
....

18. VIII 71.
На мансарди  мојој има разног цвећа. Мушкатла, циклама.Сабљичица. Лоза. Кактуса. Да, и кактуса. Јутрос, кад сам се разбудио, кактуси се рацветали! Два нежна бела цвета на дугим и зеленкастим дршкама. Два цвета налик на трубу. Заиста, из њих је извирала бела неизрецива мелодија коју сам први пут слушао. А да све буде још лепше та два бела цвета кактуса били су прво што сам угледао после лошег сна и тмурне ноћи..И тад беше отворено небо....


**

када сам се јутрос окренуо  за 180степени, источно небо је овако изгледало.
Хеј, римски песници, и ви песници са Нила,
и ви сте можда гледали слична чудеса на небесима,
али нисте оставили слику, која говори више и убедљивије
од хиљаду речи, и читавих спевова.
Данашњи песници имају ову справу за чување слика, и нису им потребне вреће речи,
довољно су им само неколико, најкраћи коментари,
који све више улазе у моду (на друштвеним мрежама, рецимо).


Одломак из БЕЛЕЖНИЦЕ бр. 2, факсимил. Први пут се публикује...
Није дозвољено преузимање без изричите дозволе
ДОКУМЕНТАЦИОНО И ИНФОРМАЦИОНОГ ЦЕНТРА "Сазвежђе З"

(.........)    - извор: Из  НЕРОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА БЕЛАТУКАДРУЗА....


..

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови