SRAM VAS BILO !!

47.595 приказа 29. 7. 2022

Реквијем / Сергей Шелковый

 

Тема: Re: Памяти Владимира Ягличича - Реквием

Автор: Сергей Шелковый

Дата: 16-04-2021 | 16:51:58

Светлая и благодарная память выдающемуся поэту и самоотверженному переводчику поэзии, дорогому Владимиру Ягличичу. За свои не столь уж долгие 59 лет жизни этот человек редкой духовной силы,  воистину живший литературным словом и делом, выпустил 15 собственных книги поэзии и прозы и более 60 книг поэтических переводов с русского, французского, английского языков. Я ему безмерно благодарен за то, что среди этих книг есть и две книги моих стихов, переведённых им на сербский язык  - "Днесь - Данас" (2013) и "Рождество -Божич" (2019). Царство небесное твоей прекрасной душе, дорогой Владимир, "мудрый серб"., непобеждённый воин света... Скорблю, печалюсь, но помню и окликаю тебя по-братски, с радостью, и надеждой...

 

___________

 

 

 

    Овo сећање нам је проследио  песник Владимир Корман... 

 

    У грубом преводу на српски :

 

   

Тема: Ре: У знак сећања на Владимира Јагличича - Реквијем Аутор: Сергеи Шелковиј Датум: 16-04-2021 | 16:51:58 

 

 

 

Светло и захвално сећање на изузетног песника и несебичног преводиоца поезије, драгог Владимира Јагличића. Током својих не тако дугих 59 година живота, овај човек ретке духовне снаге, који је истински живео од књижевне речи и дела, објавио је 15 сопствених књига поезије и прозе и више од 60 књига песничких превода са руског, француског и енглеског језика. Неизмерно сам му захвалан на чињеници да се међу овим књигама налазе и две књиге мојих песама које је он превео на српски језик - „Днес - Данас“ (2013) и „Божић-Божић“ (2019). Царство небеско за твоју лепу душу, драги Владимире, „мудри Србине“. Непоражени ратник светлости ... Тугујем, тугујем, али се сећам и зовем те братски, са радошћу и надом ... 

 

   

Владимир Ягличич / Корман Владимир

 (Писмо) 

Корман Владимир

 

Дорогой Мирослав !

 

Я с большой горечью встретил печальную весть о смерти замечательного человека - известного вему миру талантливого поэта, верного сына Сербии, постоянного друга РоссииВладимира Ягличича.  Его образцовые стихи и переводы - украшение и предмет гордости и сербской и русской литературы.

Многие его российские друзья многие годы  с увлечением переводили его  незабываемые стихи на русский язык и гордились своими творческими связями с этим истинным патриотом своёй прекрасной мужественной многострадальной и несгибаемой Родины. Его книги хорошо известны российским читателям, отмечены российскими премиями и хочется надеяться, что их будет ещё больше.  Он красочно и с большим сыновьим чувством рассказал всему миру об истории, быте,обычаях, об искренней вере своим святителям, о культуре - опеснях и танцах замечательного сербского народа, об истинных

героях своей страны с глубокой древности и до недавних дней.

Горько переживая эту тяжёлую утрату я буду всегда гордиться своим долгим творческим содружеством с таким исключительным человеком и хочу высказать своё искреннее сочувствие всем его друзьям и близким.

Спасибо, Мирослав, и Вам за Ваш красноречивый и прочувствованный Реквием.

 

Владимир Корман

 

 

__________

 

  * Писмо руског песника и мајстора-преводиоца, не само са српског на руски, него и са важнијих и већих светских језика на руски... Пристигло ноћас, 11. априла 2021. 

	00:59 (пре 6 сати)

 

Драги Мирославе! 

Са великом горчином сам дочекао тужну вест о смрти изузетног човека - талентованог песника познатог широм света, верног сина Србије, сталног пријатеља Русије Владимира Јагличића. Његове узорне песме и преводи украс су и понос за српску и руску књижевност. Многи његови руски пријатељи дуги низ година са одушевљењем су преводили његове незаборавне песме на руски језик и били су поносни на своје стваралачке везе са овим истинским родољубом његове прелепе храбре дуготрпљивости и непопустљиве отаџбине. Његове књиге су добро познате руским читаоцима, награђене су руским наградама и надам се да ће их бити још више. Сликовито је и сјајно са синовским осећањем причао целом свету о историји, животу, обичајима, о искреној вери у своје светиње, о култури - песмама и играма дивног српског народа, о истинским јунацима своје земље од давнина до новијих дана. Горко доживљавајући ову тугу, увек ћу бити поносан на своје дугогодишње креативно партнерство са тако изузетном особом и желим да изразим искрено саучешће свим његовим пријатељима и рођацима. Хвала ти, Мирославе, и на твом елоквентном и срдачном Реквиему. 

Владимир Корман

  __________________________

 

 

 

   Видети више  -  Архиве категорија: Владимир Корман-Без увијања, Владимир Корман, Русија, испомоћ српским писцима по свету, књижевни мобари, писма из света, писма пристигла у последње време. - Из пристиглих писама (013)25 децембра, 2013   - (Лукић – Владимиру Корману)

-  ПРЕВОДИОЦИ / Владимир Корман m950 / 2 јануара, 2014 - Две песме руског песника Владимира Кормана* – препев Владимира Јагличића

-  Белешка о песнику: 

Владимир Корман родио се 9. септембра 1932. годиие у древној руској престоници Владимиру. Његов отац је, како сам песник пише, 1941. године умро у колимском логору, од последица смрзавања. Завршивши основно и средње школовање, 1954. године је окончао и Владимирски педагошки институт, а од 1958-1963. студирао је на Московском авиационо-технолошком институту (који данас носи име Циолковског) Од 1955-57. године служио је војни рок на Далеком истоку, као артиљерац. Годину дана, по повратку из армије, радио је као учитељ у Владимирској области, а потом као инжењер у металуршком заводу у Таганрогу. Радни век је окончао као научни сарадник (1973-1993). Своју биографију завршава следећим речима: „После 1993 – следе слобода, дивљина природе и књиге. Утехе ради, имам одраслу децу и унуке“.

Владимир Корман је истакнути преводилац са енглеског и француског језика. Као песник, воли традиционалну форму и модерне теме, не либећи се сатиричног коментара. (В. Ј.)  Видети више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/prevodiocivladimirkorman1932-                                                                                    

Лековита вода: Три извора.             Излетиште ТОЧАК. БРАНИК. - Кула. (Општина Мало Црниће)

Макадам на улазу. Стиже се преко великог села Кобиља. (Снимљено јуче.)

                                                                                              

Снимци А. Лукића (мог брата)

РЕКВИЈЕМ ЗА ПЕСНИКА

 

 

РЕКВИЈЕМ ЗА ПЕСНИКА

 

          Владимиру Јагличићу (1961-2021)

Несаница ме храни на свој начин,

љубав подмлађује, чишћење корова, на имању, такође.

Вести о многим смртима, одасвуда, стижу, као зачин

са Истока, као и авет рата, већ четврто полугође.

Ућуткала те је судбина, болест, инфекција модерна;

отров са Неба. Чопори демона, Содома, Гомора. Респиратор?

Прегазила те је, пре рока, мутна бујица,

пресекла, као старог смука на путу, пун дрва трактор.

Одвукла те је нека неописива мрачна Сила

последњих година, ко зна где, као да си умукао,

занемео, заборавио рај чисте душе,

забран поезије, дубину неба, плаветнила.

Нестао си, ајој, брате, нестао у Недоба,

као што нестаје и наш завичај, као јаје са гроба…

Нестао си, некако у данима и ноћима,

када се тањи Шумадија, и други српски крајеви,

ко да се Непоменик заинатио да нестане ген

српски. Ко ће да обнавља зарасле стазе, сонете,

српски пев, мигранти, фолиранти, змајеви?

Ко ће да обнавља српске традиције, мобе,

задруге, записе, добре обичаје, инат, наук?

Неки други што долазе из правца тамног,

неочекиваног – неко још нерођено дете?

Ко ће да настави зидање твојих недовршених

мостова, лукова? - Можда неки неописив јаук?

Смрт уређује, за наук,кад одапне стрелу, као коб.

Ниси нестао. Тек ћеш се родити, кад те као

и сваког другог Србина, спусте, у гроб!

(На окаснелу вест о упокојењу В. Ј.|

Субота 10. април 2021. Око пет часова...)

 

 

ЧЕТРДЕСЕТ И ЧЕТВРТИ РОЂЕНДАН

...

Директор, официр, комерцијалист;
тајну ми откри кљун папагаја.
Свака друга вера, осим у Бога, 
човека од суштине одваја.

Зашто сазнах нешто? Зашто закасних?
Дани један на други претерано личе.
О свему мислим, свега се сећам
(с горчином, најчешће), све ме се тиче.

Заблуда је моћна, као болест, мито...
Овом земљом и људима још увек управља
дух покојника.Несрећа је огромна; 
болест је навукла маску здравља.

Београд, Гаврила Принципа 63. 30.06. 1993. 13:10 ч. 

_________________________
 
Извор : НЕОБЈАВЉЕНИ СТИХОВИ.Необјављена бележница бр. 196, стр. 1

Симбол мрава? Да... мрава а не цврчка!

УХВАТИТИ НИТ НЕУХВАТЉИВИХ СТВАРИ. О песништву Мирослава Лукића

Мирољуб Милановић

УХВАТИТИ НИТ НЕУХВАТЉИВИХ СТВАРИ

О песништву Мирослава Лукића

                Познат као романсијер, књижевни критичар и полемичар, Мирослав Лукић је своју књижевну каријеру почео стиховима и пише их све до данашњих дана. Његове песме сабране у обимној књизи "Моара парасита"  (Пуста воденица), ако се погледају датуми настанка песама, може се видети траг кроз које је све тематске оквире пролазила српска поезија друге половине двадесетог века, делимично и у обликовном смислу. Треба знати да је Лукић објављивао и појединачне збирке али  већина их је сада нашла место  у поменутој књизи. Друго, у овој књизи место су нашле и неке песме из песникових младалачких дана које нису досад објављене, као и појединачне песме из многих часописа и листова који би спорадично објавили по неку песму, али никад не истакнувши  место које му припада. Најзад, треба поменути да је Лукић добио књижевну награду Повеља „Карађорђе" за књигу "Лас вилајет" коју  је приредио и поговор написао књижевни критичар Душан Стојковић. Ипак, утисак је да је поезија овог песника, иако је своје романе слично Пастернаку, завршавао песмама и истовремено уређивао на интернету часопис   Заветине и бавио се антологијским радом, остала у сенци његових, у српској књижевности, јединствених романа. Све ове наведене чињенице говоре о ширини књижевног рада Мирослава Лукића, о полихистору, правом писцу 21. века и тешко се могу свести под заједнички именитељ и окарактерисати једном дефиницијом.

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић, 30. 06. 1950 -   ), снимљено почетком јуна 2017.

                Седамдесетих година стaсавала је и обзнањивала се првим песмама и збиркама једна генерација песника који ће у наредне две деценије постати доминантна сменивши већ класичну послератну генерацију која је утврдила своје место у српској поезији. Спонтаноп или намерно везе међу песницима ове генерације постале су препознатљиве али нико од тих песника није досегао ни естетску ни етичку европску висину. Свесне или несвесне жртве компромиса са владајућом политичком елитом и системом, нико од њих није успео да далеко искорачи и постане незаобилазан, пре свега у освајању слободе него је, после незнатног ексцеса, био повучен у просечност, тачније, постао нешкодљив систему а често штетан поезији.Зато српска поезија нема великог песника друге половине 20. века.

                Мирослав Лукић није припадао ниједној групацији ако периферију не сматрамо групацијом. Писао је усамљено, припадао само себи. Његов таленат званична српска поезија није узимала у обзир и заобилазила га. Таква задивљујућа и опасна усамљеност приближавала га је понекад врховима европске поезије али вукла и у просечност. Упркос лошим околностима он је стварао на маргини руководећи се истинитошћу и праведношћу.

                У тим првим песмама сусрећемо песника који се припрема за најтеже и најдраже позвање. Утицаји, они из руске поезије , незаобилазни су,али их песник вешто уткива у завичајни миље источне Србије, и сам по себи  онеобичен  дивљом  лепотом . Материјално и духовно у то време његовог песмовања живе у некој врсти, ако не заједништва онда бар подношљивости. Јер, после стиха који слави лепоту природе, ненадано искочиће стих који не штеди нити минимизира сурову стварност. Опредељен да казује истину, Мирослав Лукић друкчије и није могао. Друга половина 20. века , то је " век вук " и не назвати га правим именом исто је што и бити његов саучесник.

                Природа и силина живота изазивају јак доживљај, утиру пут ка духовном: "Звезде ме опчинише. Сав сам од неке милине. / Густе ноћи августа . У власти сам демона, / кад мислим на прозирне велове вилине. / кроз звезде шапуће бескрај, васиона ." (1.) Тај тренутак кад сићушна честица човек постане једно са бескрајем простора и времена јединствен је и непоновљив. Љубав, лишена свега приземног, најјача у очекивању: " Доћи ће, о, доћи, на чуновима пене, / кроз иглене уши провући ће се дивно / привиђење ,лакше од воденог мехура,/на живот, судбину и препреке кивно..."(2.) . Или : " Већ је октобар. Као русалка горска вила / дивна запета прати ме кроз сан до јаве/и пије на сламчицу моју крв из жила / и не пушта снове моје из главе" (3). Наведени стихови откривају песника који је могао да пође другим путем у трагању за чистом лепотом али сазнање да је живљење најчешће приземно не дозвољава му да се препусти илузији: " У ту румену јабуку љубавну / увукао се ,још у цвету,бедни црв./Пије изнутра њену тавну,/тамнорумену, топлу крв. "(4.) Сазнање да иза сласти долази горчина одвешће песника на пут отрежњења од тренутне опијености. Стварност је сурова и захтева храброст да се не преда приземном и ниском него  да тежи духовности.

                Отрежњење од илузија и привида стварности, осећај припадности  свету уметности, потреба за дистанцом од тривијалности и грубости свакодневице, уочљива је и отворена већ у тим младалачким стиховима, страсна и изричита: "Другом кругу и другом поднебљу припада./ Не овом. Ово ће брзо да прође као полугође./Ја живим за оно што ће доћи, и потајно се надам, / да и ви ма ко били,живите такође". (5.) Та вера у вишу мисију подсетиће га на трагичне али и узвишене судбине песника, сабраће по перу: "Ја препознаје вашу мисију и глас./ Ја памтим вашу жалосну судбину / -и мог живота она се тиче. " (6.) Предосећање трагичности још снажније ће заговарати ону другу истину: да тако не мора да буде и да има простора за љубав и радост. Али тренутно истина је друкчија. Неименовати је значило би издају свог позвања и самоуништења.

                Егзистенцијална запитаност о смислу сопственог постојања присутна је и у тим првим стиховима јер поставља питање права за реч која треба да буде казана: " О, где сам,где сам то, Боже ја?" (7.) Или: " Ко сам , Боже, то тек једва слутим. Зар може неко да одговори тачно?" (8) Та питања проистичу из дубине бића а изазвана су стварношћу која опседа песника и спутава га да се изрази и доживи пуноћу постојања: " Гуши ме , гуши нешто / магла или сплин? Савлађују ме осећања јача од мене "(9). Излаз мора да постоји и песник га налази у истини: " Рећи истину сваком лицемеру у брк ! "(10.) И још изричитије као, као заклетва: " Заклињем се временом и љубављу: Говорићу Истину,/ чисту, потпуну,као што пијем воду / кад ожедним- наискап " (11.).Ове мисли провлаче се и у другим Лукићевим песмама  као сентенце претходно казаног због којих и настаје песма, настаје и налази смисао. Њен логични завршетак је делатност. Реч тражи да се материјализује: налази смисао у отпору : " Чему нокти, ако не да их заријемо  / у рошаво и зло наличије века ?...Докле ћемо да се кријемо  ? Од кога ? (Од нечовека! ) " (12.) Мирослав Лукић у свом певању тако преваљује пут од егзистенцијалне запитаности о свом постојању, осећају епохе  која гуши догмама, до потребе за отпором. Отпор се појављује као мера човечности. Човечност као крајњи циљ.

                У поезији Мирослава Лукића оцена епохе у којој је човек без своје воље принуђен да егзистира има посебно место: " Време је мрачно, као магла густа. / Живот је дуг, учмао, епоха - глува ! Ово је земља гробља , врана" (13). И : " Епоха је притисла као и догме "(14.). Осећај тескобе основа је из које , као сентенце, израњају ови стихови. Њихова оштрина делује отрежњавајуће. Свет у коме се песник креће делује као тамница  из које нема излаза јер је свуда. Неопходан је зрак наде, али он је у семену, које упркос мраку клија. И у песми.

                Дубље ударе у смисао егзистенције и човековог битисања на земљи Лукић види и у непроменљивости природних закона: " Семење се распрскава, клија. / Биће што мора бити "(15.). Али у нужности проистеклој из природних закона крије се и излаз. песник га види у новом квалитету који ,такође неминовно ,настаје: " Радује ме пад. Ко пада, он се и диже. / Зрно умире али кроз клијање васкрсава" (16.). Губљења нема, само се дешава промена. Али њену силину трошно људско биће треба да издржи.

                Духовност којој је окренута Лукићева поезија, духовност као излаз из принуда природних закона и грубе материјалности, налази се и у нужности освајања слободе без које човек не може да егзистира. Спољашње силе пак спречавају га да допре до своје суштине : " Шта овде значи: постојати, бити? " (17.). И: "Западну демократију чувају пушке / диктатуре ..." (18.) . Најгори су пак они који  заставу слободе користе за личне интрересе: " Онима којима су уста пуна слободе, /  Нису потребни слободни грађани, већ робови" (19.). Тај процес унижавања једне од највећих вредности човека, вредности да се рађа и да буде слободан, унизиле су и предрасуде као и препуштање површностима постојања: " Предрасуде су затравиле свет, историју." (20.). Али упркос смећу превазиђених идеја историје и привидном напретку цивилазације која се прво обрушила на слободу, на сву срећу стоји песниково чврсто, баш у историји потврђено правило, да је : "Слобода дуговечнија од свих вођа,тирана" (21.) . Истина, стоји и песников вапај: " Попели су ми се на главу / Мали људи, по налогу свог рачуна. / Овде не влада Закон, већ Сила" (22.). Али они не могу трајно да заклоне видик људскости. Човечност, то је историја такође потврдила, упркос мрачним силама, опстаје.

                У песниковом универзуму, питање слободе и опстанка своје земље није на последњем месту. Али њена одбрана  у Лукићевом песништву од свих зала које је сналазе, колико се разликује од других песника ! Поетичнија је и дубља: " Србија се брани планинама чудесним, / Лепотом неописивом, непознатом, рајском папрати. / Духом гробаља. Чашћу.Крстом Часним.../ Србија се брани истином и чудима "(23.) . Међутим, песник је такође свестан и заблуда које се морају превазићи: " Овај ће се народ усправити или угасити / кад сву дубину свог усуда спозна" (24.). Нада да ће право спасење нашег  народа доћи кроз спознање истине и праведности чине угаони камен  песниковог опстанка и певања. Веру у свој народ чине песника усправним, непобедивим.

                И најзад песма . Највиши израз духовности. овај мотив провлачи се кроз све стихове, некад прикривено, некад огољено. Јер, све је због песме, она је највећа љубав и највиши степен човечности. И кад жигоше недомашености стварности и кад пева о лепоти природе и саме љубави. Зато стоји заклињање: " Нека не буде ни дана без песме ! / Нек свако јутро новим стихом сване "(25.). Ови стихови одјек су најдубљег сазнања  до кога је песник дошао: " Песма је храм усред пустиње " (26.) . Симболичко описивање као моћно поетско средство којим је Лукић још у младости овладао, овде досеже највиши поетски домет. Поистовећивање песме са храмом, нечим највишим ,најдуховнијим насупрот пустињи сиве, беживотне свакодневице снажно истиче усамљеност и угроженост песниковог бића присиљеног да у таквој стварности егзистира. Зато мора песми да се моли јер му је она једини излаз и спас. У том светлу треба разумети и стихове: " Вечна љубав и пролазност су моје имање.../ Уметност је жртва што највишем тежим"(27.). Оно највише пак, увек узмиче. Зато песник, у визији М. Лукића јесте неко који : " Хватајући нека / сећања, слике - из свог угла - хвата нит / неухватљивих ствари..."(28.). Али то је једини пут да се стигне до човечности. И премаши граница могућег.

                Мирослав Лукић у свом певању као и у  прозним остварењима, никад није престао да тражи ту нит која је и нит тајне живота, и која би му помогла да разуме, можда се и помири, са стварношћу као њеним појавним обликом, која је , најчешће, рањавала његово песничко и људско биће. Нама пак, то откровење могло би да донесе мир и спокој, а самим тим , испунила би људскошћу и наш живот. Песништво Мирослава Лукића отвара видике и поставља егзистенцијална питања, оно је непрекидно кретање, узбудљиво мноштво мотивских облика као и ствари и појава која нас покрећу да се , као и песник, никад не задовољимо постигнутим.

                                                                                                                                                                    

                                                                                                                                                                                6.6.2017.

Додатак

У тексту на крају књиге под насловом " Бесмртне заблуде" М. Лукић описује своју духовну ситуацију у којој је настао највећи број песама ове књиге:

                " Док сам писао најглавнији део " Архива у оснивању " ( пре свега "Моару параситу" и ЦАДИС, После свега), док се распадала архитектура Наметног века, док се све распадало, па и фарса модерне поезије, модерне уметности, тумарајући књижевним подземљем Наметног века , боксовима пакла, мрачним лавиринтом, ишао сам према средишту тог лавиринта, сударајући се са креатурама, сенакама и страшилима, мртвим душама - пре свега.

                На том попришту је израстала главнина лирика "Моаре Парасите" (29.).

Белатукадруз, крај Тзв Рипи воде на планини Радан, 11. јуна 2017.

  ______________

НАПОМЕНЕ     

1. Белатукадруз (алиас Мирослав Лукић): "Moara Parasita", Браничево, Пожаревац , 2012. стр.57.

2. Исто, стр.69.

3 Исто, стр.87.

4. Исто, стр.60.

5. Исто, стр. 41.

6. Исто, стр.43.

7. Исто, стр.94.

8. Исто, стр.95.

9. Исто, стр.65.

10. Исто, стр.31.

11. Исто, стр.66.

12. Исто, стр.62.

13. Исто, стр.35.

14. Исто, стр.168. (песма "Отпор")

15. Исто, стр.51.

16. Исто, стр.55.

17. Исто, стр.240.

18. Исто, стр.272.

19. Исто, стр.273.

20. Исто, стр.46.

21. Исто, стр.274.

22. Исто, стр.167.

23. Исто, стр.29.

24. Исто, стр.250.

25. Исто, стр.67.

26. Исто, стр.62.

27. Исто, стр.241.

28. Исто, стр.213.

29. Исто, стр.306.

              извор;  из необјављених рукописа српских писаца-критичара

         Мирољуб Милановић је рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави . Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави.

                       Објављене књиге: 

                       Одлагање смрти , приповетке , 1976. Браничево , Пожаревац

                       Ветрењак , приповетке , 2001. Апостроф , Београд

                        Маслачак , 2004.Апостроф , Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић,Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић,Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић )

                        Пола века ћутања , један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века , Огледи , едиција Браничево

                        Писци отпора , Браничево , Пожаревац , 2012.

                        Награде:   

                         Прва награда Политике за кратку причу „Воз“ 1970.

                         Награда Дрво живота за књигу приповедака „Ветрењак“ , Мобаров институт и Заветине , Београд 2002.

                         Награда Госпођин вир  за Пола века ћутања , Пожаревац , 2009.

                         Награда "Четврти јун " општине Петровац на Млави 2016. , за књижевни рад.

                         Награда " Јован Скерлић" за најбољи роман 2016.год.

                      Прозу и књижевне критике објављивао у : Политици и Борби , затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Unus Mundus, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда.

                         Живи и ради у Петровцу на Млави.

БРШЉАН ОКО МАНУСКРИПТА / Белатукадруз

ЧЕТИРИ ТАМНЕ ПЕСМЕ

Увод у респективну поетику 

(поетику више једноставности)

Нико више и никад више тако!

Насупрот духу епохе и духу који не мари

За носталгију која у души крвари.

Господе, ја сам запалио свој живот, гле.

Вампирски дух љубави  малерозне

Буди ме у ноћи као напев  стари

Витла и сеје ко пепео на тле,

Да ме одува у винограде грозне...

            Београд – Мишљеновац, 1972.

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић, седамдесетих година двадесетог века)

АУТОПОРТРЕТ ИЗ ЛЕТА 1972.

У  сенци старог дрвећа,

У беспрекорном огледалу воде  –

Тај ме анфас на Пушкина сећа,

На све оно што заувек оде.

Високо чело. Облак црне косе.

Тужне очи. Чулне усне.

Ту слику речни вали носе

Негде да се заувек згусне?

Уста су пуна речи бола,

Очи блистају тужном лепотом.

Ни трага  од дроге, алкохола:

Очи су пјане – животом.

Веђе су скоро циганске, црне.

На челу нема старачких бора.

А радост кад утрне

У очима засија Аурора

бореалис. У  сенци старог дрвећа,

У беспрекорном огледалу воде  –

Тај ме анфас на Пушкина сећа,

На све оно што заувек оде...

УСТОЛИЧЕЊЕ ПЕСНИКА

Песница у нос је била прво,

Модрице, мучно искуство и безмерје.

Мрак паланке, блуд каћиперке. Не дрво

Живота. Бах и Аријадна, и предвечерје.

Пејсаж за пејсажом се ређа.

Премештају се ствари великом брзином.

Нестају  смеђа дуга – извијена веђа

Лепојке, као препелица за врзином.

Искрсавају путници на друму.

Непознати витез на коњу.

Све је то најава оног који треба

Да наиђе и узме реч потоњу.

Оног што мотри пурпурне букве.

Пашњак под брегом.

И галебове што се такмиче са кочијама сна,

Белцима бесним, махнитом запрегом...

Чини му се да чује звоњаву

Неке клатедрале у Шартру, можда оргуље?

Подиже поглед и спази белу камилавку

Како атерира одзго. У очима: гори уље,

као у кандилу. Таме царство отвори се.

И независно од импулса чулног света,

Његова осећања и његову машту

Спопадоше страховања клета...

Манускрипт књиге "СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА", понуђен београдској "Просвети" у јесен 1973, чува се, необјављен у  Документационо-информационом Центру "Сазвежђа З" у Мишљеновцу (Звижд). Прича о том рукопису је испричана на неколико место, пре свега у "Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију"*

ПОСМРТНА  УТВАРА

    

         Посвећено успомени на самоуког Димитрија Баџића, 

песника родом из Хомоља

Кад тврди сан падне на села и људе

Мисли о ноћним утварама, насрну попут куге,

И почну да испредају  невероватне и худе

Кошмаре. Срце лупа од  привиђења и туге.

Болесник без наде, вапим за животом,

Знајући да ми се ближи дан тамни.

О, кад би моје речи што лепршају небом

Гвозденом писаљком, неко замамни,

У камен најтврђи за вечни спомен урезао!

Ето, вићем на неправду, на мук.

Порушио ме је од свуда апсурд овај;

Лежим међ травама горским, ко хајдук.

Ноћна утвара – куда се деде?

Разнео је ко плеву анђео заштитник, или вихор-витез?

Видим кроз пенџер неке дрвореде,

А осећам, мирише ми у коси бели слез.

Почивам међу травама горским, ко хајдук.

На веђама је мојим лепим смртна сен.

Гробу кажем: ти си колевка моја.

Црву толкујем: не буди лен.

Као облак прође срећа моја,

Као облак над горјем и клисуром, далек, бео.

Као стада оваца, бачијарке, мит, Троја,

Орфеј, и живот од болести и лажи окорео.

Брат постајем кнезу тамнила и друг совама.

Кажем снегу: падни на земљу древну.

Говорим анђелима: не плешите под јовама.

Понављам валовима: зауставите хуку ревну.

Еда ли по разуму моме лети анђео?

Шири крила своја бела на југ?

Гаранати записи заклањају га сенима својим.

(Псалмима букти моја душа ко запаљен луг!)

Видех зори трепавице, очи плаве.

И као што вода камење спира

Ишчезоше у часу чудесном из моје душе

Сумње ноћне. И у мом срцу Неко засвира...

                              (Крајем лета 1972.)

         = извор: Манускрипт рукописа књиге "Судбина раба Мирослава", 1972. Из необјављених рукописа српских песника

___________

         * Прича о том манускрипту, који је обележен бројем "89" у редакцији  највећег државног издавача у Србији, београдској "Просвети", одбијен и враћен са уобичајеним немуштим образложењем да није било могуће , итд. ; говори, барем мени, о томе - какве су биле те редакције, и ти уредници, тада; које је све време сахранило, а Бог све узео под своје, али надам се да ће говорити и онима који долазе после нас: као опомена будућима, да не даве песнике који долазе, ипак долазе, из најнеочекиванијих праваца. Праве песнике, чак и кад их не препознају на време, не могу удавити као мачиће у лавору, тамо некакви уредници по укусу епохе, или по неком другом критеријуму. Увек неко претекне, да посведочи, потврди, натера будуће да се замисле. Ја сам тим песницима-уредницима опростио, Бог да им душу прости, али не и предао забораву истину о том шкакљивом одбиру, елиминацији. Ко елиминише, боље, биће елиминисан... (18.маја 2017)

05.5.2017.S.Sela Zlot Oštrelj

Vlasko kolo koje se ne ponavlja - orkestar dukati

Ko ste, sta ste vi? Gornja Kamenica

Отпремљено је 16.08.2009.

Scena iz filma - Ko ste, sta ste vi? Snimano u selu Gornja Kamenica, Jula 2009. Knjazevacki okrug