ВЛАШКА ГОЗБА

ВЛАШКА ГОЗБА
Корице веома ретких првих издања Дела Б. Т.

Translate

Претражи овај Архипелаг

среда, 29. јун 2016.

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)



(...)
Частила ме је Судбина, касно то схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ Хердерлинових или Лотреамонових савременика, њих је погубила; а мене дуг боравак на Архипелагу оклевања и илузија... < Онај коме је једном, као теби, читава душа била увређена, тај се више неће одморити у појединачној радости; онај ко је, као ти, осетио безукусно ништавило, разгалиће се само у највишем духу; ко смрт је тако сазнао, као ти, опоравиће се само међу боговима..
Никада није било свето оно што заљубљене раздваја. Никако не може бити свето оно што увећава тугу.
Опасно и ризично живе заљубљени. Судбина ми је приредила један растанак који никада нећу заборавити. Затим их је приређивала још...
Нема богова који нас могу једноставно повезати са прошлим. Човек и жена се глупо растају. Како Хердерлин рече:говоре као пијани и радо се понашају свечано. (Неискрено. Дрвеће је много искреније - није промакло Хердерлину. Штета што Лотреамон није више проводио времена међу дрвећем!) Кад дрво почиње да вене, зар све његово лишће нема боју јутарње румени?...
Са Архипелага оклевања и илузија, отплових на острво  генијалних усамљеника. Тамо сам положио заклетву генију и после  тога више се нисам обазирао ни на какве смртне препреке, искидавши све моје везе живота. Обавезу нисам прекинуо за љубав пријатеља, а пријатељство јесам једном прекинуо за љубав љубави...Тако се чинило. Кажем сада, када знам да је била Ружно. Није ми родила, јер није могла да ми роди - ни једно дете, прво дете људске лепоте, божанске лепоте, уметност...Ја сам дошао из мистерије, ја сам говорио и живео мистерије, а она у то никад није могла веровати. Она је веровала у златно тело, чврсту монетуБио је то позни неспоразум - песника и жене, која никад није била дете, па је и тешко могла да постане потпуна жена...Упознао сам је прекасно, као ветеранку једног старог и прекаљеног заната... Имала је лажно наличје моје Диотиме... И кад се осврнем, где год погледам, видим низове радости сахрањених...
Сада живим на острву генија, на бреговима срца Богу иза леђа. Волим овај завичај, који ми је загорчао живот још у младости, посвуда. Он има боју мога срца. Сањао сам да подигнем Музеј живе традиције; зар није довољна колиба од камена, дрвета, маховина, багремље и жбуње јоргована? Грмље купине и свакојако друго грмље?

1 коментар:

НОБЕЛОВА НАГРАДА / Белатукадруз

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - ПЕЛИКАН

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - ПЕЛИКАН
планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови