Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...)

Частила ме је Судбина, касно то схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ Хердерлинових или Лотреамонових савременика, њих је погубила; а мене дуг боравак на Архипелагу оклевања и илузија... < Онај коме је једном, као теби, читава душа била увређена, тај се више неће одморити у појединачној радости; онај ко је, као ти, осетио безукусно ништавило, разгалиће се само у највишем духу; ко смрт је тако сазнао, као ти, опоравиће се само међу боговима..

Никада није било свето оно што заљубљене раздваја. Никако не може бити свето оно што увећава тугу.

Опасно и ризично живе заљубљени. Судбина ми је приредила један растанак који никада нећу заборавити. Затим их је приређивала још...

Нема богова који нас могу једноставно повезати са прошлим. Човек и жена се глупо растају. Како Хердерлин рече:говоре као пијани и радо се понашају свечано. (Неискрено. Дрвеће је много искреније - није промакло Хердерлину. Штета што Лотреамон није више проводио времена међу дрвећем!) Кад дрво почиње да вене, зар све његово лишће нема боју јутарње румени?...

Са Архипелага оклевања и илузија, отплових на острво  генијалних усамљеника. Тамо сам положио заклетву генију и после  тога више се нисам обазирао ни на какве смртне препреке, искидавши све моје везе живота. Обавезу нисам прекинуо за љубав пријатеља, а пријатељство јесам једном прекинуо за љубав љубави...Тако се чинило. Кажем сада, када знам да је била Ружно. Није ми родила, јер није могла да ми роди - ни једно дете, прво дете људске лепоте, божанске лепоте, уметност...Ја сам дошао из мистерије, ја сам говорио и живео мистерије, а она у то никад није могла веровати. Она је веровала у златно тело, чврсту монету. Био је то позни неспоразум - песника и жене, која никад није била дете, па је и тешко могла да постане потпуна жена...Упознао сам је прекасно, као ветеранку једног старог и прекаљеног заната... Имала је лажно наличје моје Диотиме... И кад се осврнем, где год погледам, видим низове радости сахрањених...

Сада живим на острву генија, на бреговима срца Богу иза леђа. Волим овај завичај, који ми је загорчао живот још у младости, посвуда. Он има боју мога срца. Сањао сам да подигнем Музеј живе традиције; зар није довољна колиба од камена, дрвета, маховина, багремље и жбуње јоргована? Грмље купине и свакојако друго грмље?