УХВАТИТИ НИТ НЕУХВАТЉИВИХ СТВАРИ. О песништву Мирослава Лукића

Мирољуб Милановић

УХВАТИТИ НИТ НЕУХВАТЉИВИХ СТВАРИ

О песништву Мирослава Лукића

                Познат као романсијер, књижевни критичар и полемичар, Мирослав Лукић је своју књижевну каријеру почео стиховима и пише их све до данашњих дана. Његове песме сабране у обимној књизи "Моара парасита"  (Пуста воденица), ако се погледају датуми настанка песама, може се видети траг кроз које је све тематске оквире пролазила српска поезија друге половине двадесетог века, делимично и у обликовном смислу. Треба знати да је Лукић објављивао и појединачне збирке али  већина их је сада нашла место  у поменутој књизи. Друго, у овој књизи место су нашле и неке песме из песникових младалачких дана које нису досад објављене, као и појединачне песме из многих часописа и листова који би спорадично објавили по неку песму, али никад не истакнувши  место које му припада. Најзад, треба поменути да је Лукић добио књижевну награду Повеља „Карађорђе" за књигу "Лас вилајет" коју  је приредио и поговор написао књижевни критичар Душан Стојковић. Ипак, утисак је да је поезија овог песника, иако је своје романе слично Пастернаку, завршавао песмама и истовремено уређивао на интернету часопис   Заветине и бавио се антологијским радом, остала у сенци његових, у српској књижевности, јединствених романа. Све ове наведене чињенице говоре о ширини књижевног рада Мирослава Лукића, о полихистору, правом писцу 21. века и тешко се могу свести под заједнички именитељ и окарактерисати једном дефиницијом.

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић, 30. 06. 1950 -   ), снимљено почетком јуна 2017.

                Седамдесетих година стaсавала је и обзнањивала се првим песмама и збиркама једна генерација песника који ће у наредне две деценије постати доминантна сменивши већ класичну послератну генерацију која је утврдила своје место у српској поезији. Спонтаноп или намерно везе међу песницима ове генерације постале су препознатљиве али нико од тих песника није досегао ни естетску ни етичку европску висину. Свесне или несвесне жртве компромиса са владајућом политичком елитом и системом, нико од њих није успео да далеко искорачи и постане незаобилазан, пре свега у освајању слободе него је, после незнатног ексцеса, био повучен у просечност, тачније, постао нешкодљив систему а често штетан поезији.Зато српска поезија нема великог песника друге половине 20. века.

                Мирослав Лукић није припадао ниједној групацији ако периферију не сматрамо групацијом. Писао је усамљено, припадао само себи. Његов таленат званична српска поезија није узимала у обзир и заобилазила га. Таква задивљујућа и опасна усамљеност приближавала га је понекад врховима европске поезије али вукла и у просечност. Упркос лошим околностима он је стварао на маргини руководећи се истинитошћу и праведношћу.

                У тим првим песмама сусрећемо песника који се припрема за најтеже и најдраже позвање. Утицаји, они из руске поезије , незаобилазни су,али их песник вешто уткива у завичајни миље источне Србије, и сам по себи  онеобичен  дивљом  лепотом . Материјално и духовно у то време његовог песмовања живе у некој врсти, ако не заједништва онда бар подношљивости. Јер, после стиха који слави лепоту природе, ненадано искочиће стих који не штеди нити минимизира сурову стварност. Опредељен да казује истину, Мирослав Лукић друкчије и није могао. Друга половина 20. века , то је " век вук " и не назвати га правим именом исто је што и бити његов саучесник.

                Природа и силина живота изазивају јак доживљај, утиру пут ка духовном: "Звезде ме опчинише. Сав сам од неке милине. / Густе ноћи августа . У власти сам демона, / кад мислим на прозирне велове вилине. / кроз звезде шапуће бескрај, васиона ." (1.) Тај тренутак кад сићушна честица човек постане једно са бескрајем простора и времена јединствен је и непоновљив. Љубав, лишена свега приземног, најјача у очекивању: " Доћи ће, о, доћи, на чуновима пене, / кроз иглене уши провући ће се дивно / привиђење ,лакше од воденог мехура,/на живот, судбину и препреке кивно..."(2.) . Или : " Већ је октобар. Као русалка горска вила / дивна запета прати ме кроз сан до јаве/и пије на сламчицу моју крв из жила / и не пушта снове моје из главе" (3). Наведени стихови откривају песника који је могао да пође другим путем у трагању за чистом лепотом али сазнање да је живљење најчешће приземно не дозвољава му да се препусти илузији: " У ту румену јабуку љубавну / увукао се ,још у цвету,бедни црв./Пије изнутра њену тавну,/тамнорумену, топлу крв. "(4.) Сазнање да иза сласти долази горчина одвешће песника на пут отрежњења од тренутне опијености. Стварност је сурова и захтева храброст да се не преда приземном и ниском него  да тежи духовности.

                Отрежњење од илузија и привида стварности, осећај припадности  свету уметности, потреба за дистанцом од тривијалности и грубости свакодневице, уочљива је и отворена већ у тим младалачким стиховима, страсна и изричита: "Другом кругу и другом поднебљу припада./ Не овом. Ово ће брзо да прође као полугође./Ја живим за оно што ће доћи, и потајно се надам, / да и ви ма ко били,живите такође". (5.) Та вера у вишу мисију подсетиће га на трагичне али и узвишене судбине песника, сабраће по перу: "Ја препознаје вашу мисију и глас./ Ја памтим вашу жалосну судбину / -и мог живота она се тиче. " (6.) Предосећање трагичности још снажније ће заговарати ону другу истину: да тако не мора да буде и да има простора за љубав и радост. Али тренутно истина је друкчија. Неименовати је значило би издају свог позвања и самоуништења.

                Егзистенцијална запитаност о смислу сопственог постојања присутна је и у тим првим стиховима јер поставља питање права за реч која треба да буде казана: " О, где сам,где сам то, Боже ја?" (7.) Или: " Ко сам , Боже, то тек једва слутим. Зар може неко да одговори тачно?" (8) Та питања проистичу из дубине бића а изазвана су стварношћу која опседа песника и спутава га да се изрази и доживи пуноћу постојања: " Гуши ме , гуши нешто / магла или сплин? Савлађују ме осећања јача од мене "(9). Излаз мора да постоји и песник га налази у истини: " Рећи истину сваком лицемеру у брк ! "(10.) И још изричитије као, као заклетва: " Заклињем се временом и љубављу: Говорићу Истину,/ чисту, потпуну,као што пијем воду / кад ожедним- наискап " (11.).Ове мисли провлаче се и у другим Лукићевим песмама  као сентенце претходно казаног због којих и настаје песма, настаје и налази смисао. Њен логични завршетак је делатност. Реч тражи да се материјализује: налази смисао у отпору : " Чему нокти, ако не да их заријемо  / у рошаво и зло наличије века ?...Докле ћемо да се кријемо  ? Од кога ? (Од нечовека! ) " (12.) Мирослав Лукић у свом певању тако преваљује пут од егзистенцијалне запитаности о свом постојању, осећају епохе  која гуши догмама, до потребе за отпором. Отпор се појављује као мера човечности. Човечност као крајњи циљ.

                У поезији Мирослава Лукића оцена епохе у којој је човек без своје воље принуђен да егзистира има посебно место: " Време је мрачно, као магла густа. / Живот је дуг, учмао, епоха - глува ! Ово је земља гробља , врана" (13). И : " Епоха је притисла као и догме "(14.). Осећај тескобе основа је из које , као сентенце, израњају ови стихови. Њихова оштрина делује отрежњавајуће. Свет у коме се песник креће делује као тамница  из које нема излаза јер је свуда. Неопходан је зрак наде, али он је у семену, које упркос мраку клија. И у песми.

                Дубље ударе у смисао егзистенције и човековог битисања на земљи Лукић види и у непроменљивости природних закона: " Семење се распрскава, клија. / Биће што мора бити "(15.). Али у нужности проистеклој из природних закона крије се и излаз. песник га види у новом квалитету који ,такође неминовно ,настаје: " Радује ме пад. Ко пада, он се и диже. / Зрно умире али кроз клијање васкрсава" (16.). Губљења нема, само се дешава промена. Али њену силину трошно људско биће треба да издржи.

                Духовност којој је окренута Лукићева поезија, духовност као излаз из принуда природних закона и грубе материјалности, налази се и у нужности освајања слободе без које човек не може да егзистира. Спољашње силе пак спречавају га да допре до своје суштине : " Шта овде значи: постојати, бити? " (17.). И: "Западну демократију чувају пушке / диктатуре ..." (18.) . Најгори су пак они који  заставу слободе користе за личне интрересе: " Онима којима су уста пуна слободе, /  Нису потребни слободни грађани, већ робови" (19.). Тај процес унижавања једне од највећих вредности човека, вредности да се рађа и да буде слободан, унизиле су и предрасуде као и препуштање површностима постојања: " Предрасуде су затравиле свет, историју." (20.). Али упркос смећу превазиђених идеја историје и привидном напретку цивилазације која се прво обрушила на слободу, на сву срећу стоји песниково чврсто, баш у историји потврђено правило, да је : "Слобода дуговечнија од свих вођа,тирана" (21.) . Истина, стоји и песников вапај: " Попели су ми се на главу / Мали људи, по налогу свог рачуна. / Овде не влада Закон, већ Сила" (22.). Али они не могу трајно да заклоне видик људскости. Човечност, то је историја такође потврдила, упркос мрачним силама, опстаје.

                У песниковом универзуму, питање слободе и опстанка своје земље није на последњем месту. Али њена одбрана  у Лукићевом песништву од свих зала које је сналазе, колико се разликује од других песника ! Поетичнија је и дубља: " Србија се брани планинама чудесним, / Лепотом неописивом, непознатом, рајском папрати. / Духом гробаља. Чашћу.Крстом Часним.../ Србија се брани истином и чудима "(23.) . Међутим, песник је такође свестан и заблуда које се морају превазићи: " Овај ће се народ усправити или угасити / кад сву дубину свог усуда спозна" (24.). Нада да ће право спасење нашег  народа доћи кроз спознање истине и праведности чине угаони камен  песниковог опстанка и певања. Веру у свој народ чине песника усправним, непобедивим.

                И најзад песма . Највиши израз духовности. овај мотив провлачи се кроз све стихове, некад прикривено, некад огољено. Јер, све је због песме, она је највећа љубав и највиши степен човечности. И кад жигоше недомашености стварности и кад пева о лепоти природе и саме љубави. Зато стоји заклињање: " Нека не буде ни дана без песме ! / Нек свако јутро новим стихом сване "(25.). Ови стихови одјек су најдубљег сазнања  до кога је песник дошао: " Песма је храм усред пустиње " (26.) . Симболичко описивање као моћно поетско средство којим је Лукић још у младости овладао, овде досеже највиши поетски домет. Поистовећивање песме са храмом, нечим највишим ,најдуховнијим насупрот пустињи сиве, беживотне свакодневице снажно истиче усамљеност и угроженост песниковог бића присиљеног да у таквој стварности егзистира. Зато мора песми да се моли јер му је она једини излаз и спас. У том светлу треба разумети и стихове: " Вечна љубав и пролазност су моје имање.../ Уметност је жртва што највишем тежим"(27.). Оно највише пак, увек узмиче. Зато песник, у визији М. Лукића јесте неко који : " Хватајући нека / сећања, слике - из свог угла - хвата нит / неухватљивих ствари..."(28.). Али то је једини пут да се стигне до човечности. И премаши граница могућег.

                Мирослав Лукић у свом певању као и у  прозним остварењима, никад није престао да тражи ту нит која је и нит тајне живота, и која би му помогла да разуме, можда се и помири, са стварношћу као њеним појавним обликом, која је , најчешће, рањавала његово песничко и људско биће. Нама пак, то откровење могло би да донесе мир и спокој, а самим тим , испунила би људскошћу и наш живот. Песништво Мирослава Лукића отвара видике и поставља егзистенцијална питања, оно је непрекидно кретање, узбудљиво мноштво мотивских облика као и ствари и појава која нас покрећу да се , као и песник, никад не задовољимо постигнутим.

                                                                                                                                                                    

                                                                                                                                                                                6.6.2017.

Додатак

У тексту на крају књиге под насловом " Бесмртне заблуде" М. Лукић описује своју духовну ситуацију у којој је настао највећи број песама ове књиге:

                " Док сам писао најглавнији део " Архива у оснивању " ( пре свега "Моару параситу" и ЦАДИС, После свега), док се распадала архитектура Наметног века, док се све распадало, па и фарса модерне поезије, модерне уметности, тумарајући књижевним подземљем Наметног века , боксовима пакла, мрачним лавиринтом, ишао сам према средишту тог лавиринта, сударајући се са креатурама, сенакама и страшилима, мртвим душама - пре свега.

                На том попришту је израстала главнина лирика "Моаре Парасите" (29.).

Белатукадруз, крај Тзв Рипи воде на планини Радан, 11. јуна 2017.

  ______________

НАПОМЕНЕ     

1. Белатукадруз (алиас Мирослав Лукић): "Moara Parasita", Браничево, Пожаревац , 2012. стр.57.

2. Исто, стр.69.

3 Исто, стр.87.

4. Исто, стр.60.

5. Исто, стр. 41.

6. Исто, стр.43.

7. Исто, стр.94.

8. Исто, стр.95.

9. Исто, стр.65.

10. Исто, стр.31.

11. Исто, стр.66.

12. Исто, стр.62.

13. Исто, стр.35.

14. Исто, стр.168. (песма "Отпор")

15. Исто, стр.51.

16. Исто, стр.55.

17. Исто, стр.240.

18. Исто, стр.272.

19. Исто, стр.273.

20. Исто, стр.46.

21. Исто, стр.274.

22. Исто, стр.167.

23. Исто, стр.29.

24. Исто, стр.250.

25. Исто, стр.67.

26. Исто, стр.62.

27. Исто, стр.241.

28. Исто, стр.213.

29. Исто, стр.306.

              извор;  из необјављених рукописа српских писаца-критичара

         Мирољуб Милановић је рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави . Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави.

                       Објављене књиге: 

                       Одлагање смрти , приповетке , 1976. Браничево , Пожаревац

                       Ветрењак , приповетке , 2001. Апостроф , Београд

                        Маслачак , 2004.Апостроф , Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић,Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић,Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић )

                        Пола века ћутања , један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века , Огледи , едиција Браничево

                        Писци отпора , Браничево , Пожаревац , 2012.

                        Награде:   

                         Прва награда Политике за кратку причу „Воз“ 1970.

                         Награда Дрво живота за књигу приповедака „Ветрењак“ , Мобаров институт и Заветине , Београд 2002.

                         Награда Госпођин вир  за Пола века ћутања , Пожаревац , 2009.

                         Награда "Четврти јун " општине Петровац на Млави 2016. , за књижевни рад.

                         Награда " Јован Скерлић" за најбољи роман 2016.год.

                      Прозу и књижевне критике објављивао у : Политици и Борби , затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Unus Mundus, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда.

                         Живи и ради у Петровцу на Млави.