ВЛАШКА ГОЗБА

ВЛАШКА ГОЗБА
Корице веома ретких првих издања Дела Б. Т.

Translate

Претражи овај Архипелаг

Фрагменти (01)

.. Фрагменти из осамдесетих и деведеситих година 20. века... случајно нађени, случајно сачувани...
..

..
ФАКСИМИЛ ЈЕДНОГ ЛИСТА, тј. две странице из једне бележнице..


.

.
.










































Све је то забележено пре - 45 ГОДИНА!Сачувано игром случаја. Особа која се спомиње на почетку ових записа, начитани и веома духовит млади човек, склон парадоксима, завршио је живот на начин загонетан.Не знам како и зашто - старећи тонуо је у пијанства с времена на време. Када су му помрли отац, мајка, сестра...врло ретко је излазио из куће...Жена га је оставила. Пријатељи су га избегавали после десет година проведених на робији због проневере новца.... Умро је и нико није знао да је умро; јер су га ретко обилазиле и комшије. Нашли су га, како су ми причали, тек после скоро две недеље након смрти. Вест за црну хронику...Имао је лепу библиотеку, ко зна шта се догодило, осим тих књига којима је бих окружен и које су вероватно из хигијенских разлога бацили на ломачу... након што су њеов леш пронашли ... Боже, зашто је тако морао да заврши?
    Све жене у његовом животу су биле - фаталне,јер...али то би била дуга прича и можда би било боље да је исприча неко ко покојнику није био пријатељ?...
О женама је знао много изрека, и цитирао их је према приликама. Док смо се дружили,тамо у нашој малој вароши. "Жена је несрећа, но не лишавај Боже ниједан дом те несреће" . Те изреке је он скупљао од јуродивих људи из вароши и околине; увек је у нашим малим варошима и селима која их окружују било јуродивих бога ради. У своје време, писао је максиме, забелешке; врло ретко би ми прочитао коју.знао је да ме изненада постави необично питање,мени гимназијалцу: "Зашто жена бежи од седе главе као овца од шакала?" Нисам знао шта да му одговорим, а он је имао у виду - после ми је објаснио - једну новинску вест и једну крваву аферу која се одиграла у нашем завичају. Једна удата жена средовечних година, напустила је мужа, шумара, кога се једва сећам, претходно га у наводној самоодбрани избола ножем, и прешла да живи на салашу једног мишићавог сеоског Наполеона, који јој је по годинама син могао бити...
Више пута је цитирао хофманову мисао:"Дешава се да жена открије делимично оно што мисли, али она то чини само зато да би боље сакрила све остало"... Једина жена на свету која га је волела и пропатила због њега, била је његова мајка. Срећом да је умрла неколико година пре њега, та добра душа, да не присуствује апсолутној несрећи свога сина. Бог да им душу прости!...
    Истргнуо сам тај лист, али опет сам га вратио у ту подебљу свеску - ето како сам писао пре 45 година, шта сам запажао. Штета што се томе нисам враћао, што сам у суштини подцењивао живот који знам и не знам, живот пролазан и непоновљив. Накупило се тих снимака, пресованих листова јоргована и цветова беле павити. За  један велииииики хербаријум! 


ЛеЗ 0008491  
...




НЕГВЕ ЧАРНЕ 
(Узалудни некролог ништавилу)

Ово – прерадити, 3. октобар 93. Написано  81. Пар страница у једној свесци очерупаној, прашној, пожутелој.

ЛОЖАЧ. – Јесен, удовички сетни врхови топола, маневарке, сусрет са пожаревачким песником М.  Димитријевићем; хризантеме на столу, аутобус полази тек у четири поподне, тек око пет ћу стићи у родно место. Намеће ми се неодољиво један наслов („Ложач“) – не знам шта ће од тога испасти. Када бих сабрао скице и записе из бележница вођених у последње време накупило би се за једну танушну књижицу. – Кукуруз још има да се бере... – Ма, још је рано...  – Рано, него ће да почне зима, ђаво да је носи!  - Још десет минута , па ће да крене... (аутобус)
Воњам на дуван. Каљав под аутобуса. Крњ смех. Музичка пољопривреда, тј. нека новокомпонована  песма... од којих ми се диже утроба.
- Милисав бере кукуруз.
Који Милисав?

Шта ту има да се – прерађује? Ко је тај који записује? Тај – тамо неки Ложач?Без имена и презимена?

1.
Не бих да говорим о болу, већ о утисцима данашњег дана: дочекао сам стрица на железничкој станици Београд, одвезао га таксијем у болницу. Разговарао сам са лекаром: одсећи ће стрицу ногу. Ако му не одсеку ногу, умреће за месец-два. Мало смо причали.Стриц баш и није био нешто причљив; поменуо је сина, који у туђини са женом згрће милионе... Писао сам мом брату од стрица шта ће бити са његовим оцем, шта предстоји. И док сам писао писмо, никако да се ослободим слике ћутљивог стрица; да, он је можда ћутљив због болести, али и зато што ми пребацује у себи што се разводим са женом.Сигурно ми пребацује у себи што се разводим већ после тринаестог месеца брака – ког сам се врага уопште и женио? Како су викали мој отац и мајка када су сазнали. Ипак је боље развести се на време, него живети у говнима до гуше!
У повратку из болнице, сишао сам трамвајем бр. 2 испод Калемегдана и лутао бесциљно крај Саве. Стопио сам се са опалим жутим лишћем, неописвом патином вечерњих вода и заласка, и постао некако безвремен.
Још увек је бабље лето.
Грејна сезона почиње тек у октобру, а дотле има охо-хо, скоро месец дана! Кад ништа или скоро ништа не радим. Вратио сам се у установу; била је пуста, закључана. Откључао сам врата споредног улаза и увукао се,као пацов, у прашњави мрак подрума. Одмах ми је пало у очи, чим сам упалио светло – како је подземни ходник чист (почистио сам га пре неколико дана, детаљно), али доле, крај котлова, био је прави хаос: чистећи службене просторије горе на спратовима установе, помоћне службенице су донеле хрпе старог папира, старих књига, новина, вежбанки за писмене задатке, поломљене столице,  и све то искиповано испред ложишта парних котлова! Иако је било касно, решио сам да све почистим детаљно. Одлагање је одлика слабића и ленчуга. Прво сам почистио платформу, онда сам се спустио низ гвоздене степенице до ложишта; извојио сам папир, новине, старе књиге, и вежбанке – пре свега вежбанке бивших осмака из српског. Волим да читам посмене задатке, као и старе новине и књиге, тако утуцавам дуге ноћне сате, дог загревам установу, јер по дану људи не могу радити у фрижидерима, већ у топлим канцеларијама.
Све сам почистио лепо, добро се ознојио; поново се успузао уз гвоздене степенице, па у своју собицу. Наравно, понео сам три увезана свежња вежбанки и двадесетак старих расходованих књига.Вечерао сам, а онда се бацио  на читање писаних задатака. Читао сам скоро до поноћи. Богами било је занимљивих састава. Готово изванредних! Издвојио сам десетак вежбанки у којима је било више празних листова, пажљиво сам празне листове истргао, захевтао хевталицом – тако сам дошао до значајне количине писаћег материјала без динара.Више од двеста страница. Не морам да мољакам ону штуку-секретарицу за папир; она даје без реверса празан папир само својим симпатијама, а на мене се редовно извиче: - Шта ти, бре, мислиш? Штедња! Стабилизација!... Шта ће теби папир – да пишеш романе, а?
Штедња, стабилизација – речи од којих се одмах најежим, кад их чујем.
А онда сам се наједном сетио да је данас уторак, 15. септембар, и да сам купио срећку југословенске лутрије. Ах, кад бих добио само један милион! Побегао бих из овог подрума, можда на планину, тамо у Босну, купио бих неки салаш, и суседи би ми били – птице и козе, а не пацови београдски! Како би се све преокренуло : могао бих да живот почнем из почетка, да пребришем све оно што је лоше у животу било од како сам дошао у овај подрум. Живот ми је постао мрак,  мрак подрума, рупа, гроб светлости... Можда је то било око поноћи? Учинило ми се  да ми се рука кочи од писања, а можда се нешто необјашњиво у мени одупирало да наставим даље: јер, по много чему, мој живот је нешто о чему нема много тога што би могло да се прича, више има ствари које је боље прећутати, па и у овим забелешкама. Па ипак, поглед уназад, у мој живот је као сусрет лопова гробова са неиструлелим римским девојчурком у саркофагу.
Чему све ово? Помислих у једном тренут.  Ово бележење је цементирање мог живота који нестаје на рубу пукотине, мрачне и бескрајне. Нестаје у ништа.
Није ми се спавало и наставио сам да раскивам огромну тихост.
Умом сам већ додиривао незнана исходишта. Подземљем заточен.
Не говорим о болу, цело подземље гледа ме у очи. Отварам своју тескобу:  не пацовима, већ ноћи...
За мене нису одговорне дужности, већ посматрање њихања кукова новопримљене професорке енглеског; ћаскање са библиотекаром, педагогом, са П.; затим – враћам се у подземље; посматрања кукова и пресипање из шупљег у празно досаде брзо. У наставничкој зборници само сам кап човека која је ту пала; у мом језгру се диже нешто неодрееђено, као што вулкан расте у бреговима. Сведок сам чудних ствари, које још нико није описао. Партијски састанак је прекинут касно; свађамо се, свађамо; пале су тешке речи; хтео сам да се склоним од промаје, од  олује, која окреће светове у мени.Огромна је тишина под мојим јастуком, чини ми се да нараста кад угасим светло. Кроз једини прозорчић, кроз решетке, допире месечина...Кад пљушти, вода се слива кроз решетке, и делује грозно. Решетке су у нивоу са асвалтом дворишта наше установе....  Мој поглед је испод тих решетки, окренут горе, звездама. Ноћ је баш чађава, као сулундар. Удишем ваздух котларнице и нешто невидљиво тече из затворених врата пећи, зидова, шљаке, сувог ваздуха... као из пећине. Доиста, ово подземље установе је збирка чудних тајни и нечистих духова. Састанак са кога сам отишао, јер је прекинут да не би дошло до туче и хватања за гушу, наставља да се одвија у мени клокотом немилосних речи..Партија се распада, партија ће нам доћи главе...
Разочарао сам се у све; то разочарање је цемент који се стеже и веже у мени све најнегативније...

*
Кад сам имао тридесет и кусур година.
Ово уопште не треба преправљати. Нека остане тако каво је. Недовршена прича. Ја знам њен крај, али не мора и читалац...


5. август 2016. 


ЛеЗ 0007397   















Нема коментара:

Постави коментар

НОБЕЛОВА НАГРАДА / Белатукадруз

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - ПЕЛИКАН

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - ПЕЛИКАН
планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови