*
— Ја бих поживео! Да
.. . знате ... ја бих поживео!, — чу се, наједном, нови глас који је долазио негде
између генерала и оне нервозне госпође.
— Зар не чујете, ваше
превасходство, онај опет о истом. Ћути тако три дана, па ће наједном: »Ја бих поживео,
знате, ја бих поживео«. И то казује с неком слашћу, хи, хи!
— Лакомислено!
— То га мучи, ваше превасходство,
знате, он већ тоне у сан, још од априла је овде, и све тако, одједном: »Ја бих поживео!«
— Ипак је досадно, —
рече његово превасходство.
— Да, досадно, ваше превасходство,
хајде да опет пе- вамо Авдотју Игњатјевну, хи, хи?
— А, не, хвала вам. Не
трпим ту свађалицу која се дере.
— А ја вас обојицу не
трпим, — рече с презиром ова. — Вас двојица сте веома досадни, ништа лепо не знате
да испричате. Знам ја о вама, ваше превасходство, једну причи- цу, како вас је једном
испод једног брачног кревета неки лакеј метлом потерао, не размећите ми се и ви.
— Одвратна жена!, — прогунђа
генерал кроз зубе.
— Мајчице, Авдотја Ингњатјевна,
повика наједном ду- ћанџија, — моја госпођо, кажи ми, да ли се ја то молим, или
се друго нешто збива?
— Ах, овај опет исто
пита, предосећала сам, осећа се задах од њега, смрад неки, то се он преврће!
— Не преврћем се ја,
мајчице, не осећа се задах од мене, моје је тело сасвим очувано, а ви, ви сте почели
да трулите, од вас се шири неподношљив задах, чак и за овакво место. Ја само из
пристојности ћутим.
— Ах, како вређа, одвратно!
Од њега заудара, а он мене оптужује.
— Ох-хо-хо! Само да ми
дође што пре четрдесетодневни парастос, да чујем како плачу нада мном; јецај жене
и тихи плач деце!
— Ето, за чим он жуди:
најешће се кољива и отићи. Ах, кад би се неко пробудио!
— Авдотја Игњатјевна, — рече чиновник снисходљиво.
— Причекајте мало, сад че нови почети да причају.
— Има ли међу њима млађих?
— Има, Авдотја Игњатјевна,
чак и младића.
— Ах, то би баш требало!
— Зар још нису почели,
— упита његово превасходство.
— Још се нису пробудили
чак ни они који су пре три дана сахрањени; знате, ваше превасходство, ћуте понекад
по недељу. Добро је што су их јуче и данас све некако одједном довезли. Иначе, на
ђесетак хвати око нас су све сами они прошлогодишњи.
— Да, занимљиво.
— Ето, ваше превасходство,
данас су сахранили и тајног саветника Тарасевича. Препознао сам гласове. Познајем
његовог синовца, он је малочас спустио сандук у раку.
— Хм, где је он?
— Ту, лево, ваше превасходство,
на пет корака од вас. Готово уз ваше ноге... Требало би да се упознате, ваше превасходство.
— Хм, не могу ја ...
зашто ја први?
— Сам ће он, први ће
почети, ваше превасходство. Ње- му ће то чак ласкати, сарао мене овластите, ваше
превасходство, и ја ћу ...
— Ах, ах, шта се ово
са мном збива?, — поче одједном да стење нечији нови, уплашени гласић.
— Нов је, ваше превасходство,
нов је, и како брзо стиже! Они понекад по седмицу ћуте.
— Ох, чини ми се, млад
је, — врисну Авдотја Игњатјевна.
— Ја ... Ја ... Ја сам
после компликација, изненада, — промуца у том трену младић. — Мени је Шулц дан раније
казао: у вас, вели, има компликација, и ја сам наједном пред зору умро. Ах! Ах!
— Па, шта ћете, младићу,
— са саосећањем и, очито, ра- дујући се новајлији, рече генерал, — утешите се! Изволите
у нашу, да тако кажемо, Јоасафову долину. Добри смо ми људи, упознајте нас и оцените.
Генерал-мајор Василиј Васиљев Первоједов вам је на услузи.
— А, не! Не! То никако!
Лечио сам се код Шулца, до- шло је, знате, до компликација, у почетку ме је стезало
у гру- дима, кашљао сам, затим сам се прехладио: груди и грип ... и, ето, неочекивано,
одједном ... што је главно, сасвим неочекивано.
— Кажете, у почетку груди,
— поче нежно чиновник, као да жели да охрабри новајлију.
— Да, груди, шлајм, па
одједном нема шлајма, боле груди, не могу да дишем ... и, знате ...
— Знам, знам. Но, ако
су вас груди болеле, требало је поћи Еку, не Шулцу.
— Хтео сам, знате, стално
сам хтео да одем Ботки- ну ... но, одједном ...
— Боткин уједа, — рече
генерал.
— Ах, не, уопште не уједа,
ја сам чуо да је веома пажљив, све унапред предвиђа.
— Његово превасходство
оно рече у вези с ценом, — каза чиновник.
— Ах, немојте рећи...
само три рубље узима, а прегле- да лепо, даје рецепт... хтео сам обавезно да идем
... при- чали су ми... Но, господо, шта да радим, коме да идем, Еку или Боткину?
— Шта? Куда?, — поче
да се тресе генералов леш од задовољног смеха. — Смејао се и чиновник, некако пис-
кутаво.
— Мој дечаче, мила и
весела душо, како си ми драг!, — усхићено подврисну Авдотја Игњатјевна. — Ех, што
нису таквог крај мене сахранили!
А, не, то
већ не допуштам! И то ми је неки савремени мртвац! Но, још ваља саслушати, не журити
са закључцима. Овај нови је неки слинавко — видео сам га малочас у сан- дуку — има
лице преплашеног пилета, а то је најгаднији израз који се на свету може видети.
Но, шта је даље.
*
А потом је почела таква »катавасија«
да све нисам ни могао да упамтим, сви су се истовремено пробудили: пробу- дио се
чиновник — државни саветник, и одједном је почео разговор с генералом о пројекту
нове поткомисије у министарству, и вероватном
премештанују чиновника у вези с тим, што је све много забавило генерала.
И сам сам сазнао много новога, и чудио сам
се на који се све сазнају новости административне
природе у нашој престоници.
Затим се јавио један напола пробуђени инжењер,
али је други лупетао све саме глупости; наши му нису досађивали: питањима, оставили
су га да предахне. Најзад је и дама коју су јутрос сахранили на катафалку дала од
себе знаке да се буди из свог прекогробног сна. Лебезјатников се (јер се онај чиновник-
улизица, којега сам мрзео и који је лежао поред
генерала Первоједова, тако звао) веома
узнемирио, и много се зачудио што су се сви тако рано пробудили. Признајем, и ја
сам се томе зачудио. Истина је, неки од ових што су се пробудили били су сахрањени
тек пре три дана, такав је случај био с младом девојком од шеснаестак година која
се стално смејала и, некако одвратно чак, сладострасно сме- јуљила.
— Ваше превасходство,
тајни саветник Тарасевич су се пробудили, — каза Лебезјатњиков некако нервозно.
—
А! Шта то?, — прошушка некако презриво тајни саветник
који се изненада пробудио. Било је у тону његова гласа нечег чудљивог и заповедничког.
Ја сам почео да ослушкујем радознало, јер сам ових дана чуо о овом Тарасевичу неке
саблажњиве и узнемирујуће ствари.
— Ја сам, ваше превасходство,
овог пута сам то ја.
— Шта хоћете, шта тражите?
— Само да приупитам
за здравље вашег превасходства, овде се у почетку због ненавикнутости човек некако
тескобно осећа ... Генерал Первоједов жели да се упозна с вашим превасходством,
и он се нада ...
— Нисам за њега ни чуо.
— Забога, ваше превасходство,
генерал Первоједов, Василиј Васиљевич ...
— Да ли сте ви генерал
Первоједов?
— Не, ваше превасходство,
ја сам саветник нижег ранга, Лебезјатников, слуга покоран, а генерал Первоједов
...
— Глупости! Молим вас
да ме оставите на миру.
— Престаните, — најзад
достојанствено прекиде генерал свог клијента из гробља.
— Имајте на уму, ваше
превасходство, да се нису још пробудили, али пробудиће се, то сада они од ненавикнутости,
после ће бити другачије ...
— Доста, — поново рече
генерал.
= Види наставак
