БОБОК (наставак) - Ф. М. Достојевски

*

—   Ја бих поживео! Да .. . знате ... ја бих поживео!, — чу се, наједном, нови глас који је долазио негде између генерала и оне нервозне госпође.

—   Зар не чујете, ваше превасходство, онај опет о истом. Ћути тако три дана, па ће наједном: »Ја бих поживео, знате, ја бих поживео«. И то казује с неком слашћу, хи, хи!

—   Лакомислено!

—   То га мучи, ваше превасходство, знате, он већ тоне у сан, још од априла је овде, и све тако, одједном: »Ја бих поживео!«

—   Ипак је досадно, — рече његово превасходство.

—   Да, досадно, ваше превасходство, хајде да опет пе- вамо Авдотју Игњатјевну, хи, хи?

—   А, не, хвала вам. Не трпим ту свађалицу која се дере.

—   А ја вас обојицу не трпим, — рече с презиром ова. — Вас двојица сте веома досадни, ништа лепо не знате да испричате. Знам ја о вама, ваше превасходство, једну причи- цу, како вас је једном испод једног брачног кревета неки лакеј метлом потерао, не размећите ми се и ви.

—   Одвратна жена!, — прогунђа генерал кроз зубе.

—   Мајчице, Авдотја Ингњатјевна, повика наједном ду- ћанџија, — моја госпођо, кажи ми, да ли се ја то молим, или се друго нешто збива?

—   Ах, овај опет исто пита, предосећала сам, осећа се задах од њега, смрад неки, то се он преврће!

—   Не преврћем се ја, мајчице, не осећа се задах од мене, моје је тело сасвим очувано, а ви, ви сте почели да трулите, од вас се шири неподношљив задах, чак и за овакво место. Ја само из пристојности ћутим.

—   Ах, како вређа, одвратно! Од њега заудара, а он мене оптужује.

—   Ох-хо-хо! Само да ми дође што пре четрдесетодневни парастос, да чујем како плачу нада мном; јецај жене и тихи плач деце!

—   Ето, за чим он жуди: најешће се кољива и отићи. Ах, кад би се неко пробудио!

 —  Авдотја Игњатјевна, — рече чиновник снисходљиво. — Причекајте мало, сад че нови почети да причају.

—   Има ли међу њима млађих?

—   Има, Авдотја Игњатјевна, чак и младића.

—   Ах, то би баш требало!

—   Зар још нису почели, — упита његово превасходство.

—   Још се нису пробудили чак ни они који су пре три дана сахрањени; знате, ваше превасходство, ћуте понекад по недељу. Добро је што су их јуче и данас све некако одједном довезли. Иначе, на ђесетак хвати око нас су све сами они прошлогодишњи.

—   Да, занимљиво.

—   Ето, ваше превасходство, данас су сахранили и тајног саветника Тарасевича. Препознао сам гласове. Познајем његовог синовца, он је малочас спустио сандук у раку.

—   Хм, где је он?

—   Ту, лево, ваше превасходство, на пет корака од вас. Готово уз ваше ноге... Требало би да се упознате, ваше превасходство.

—   Хм, не могу ја ... зашто ја први?

—   Сам ће он, први ће почети, ваше превасходство. Ње- му ће то чак ласкати, сарао мене овластите, ваше превасходство, и ја ћу ...

—   Ах, ах, шта се ово са мном збива?, — поче одједном да стење нечији нови, уплашени гласић.

—   Нов је, ваше превасходство, нов је, и како брзо стиже! Они понекад по седмицу ћуте.

—   Ох, чини ми се, млад је, — врисну Авдотја Игњатјевна.

—   Ја ... Ја ... Ја сам после компликација, изненада, — промуца у том трену младић. — Мени је Шулц дан раније казао: у вас, вели, има компликација, и ја сам наједном пред зору умро. Ах! Ах!

—   Па, шта ћете, младићу, — са саосећањем и, очито, ра- дујући се новајлији, рече генерал, — утешите се! Изволите у нашу, да тако кажемо, Јоасафову долину. Добри смо ми људи, упознајте нас и оцените. Генерал-мајор Василиј Васиљев Первоједов вам је на услузи.

—   А, не! Не! То никако! Лечио сам се код Шулца, до- шло је, знате, до компликација, у почетку ме је стезало у гру- дима, кашљао сам, затим сам се прехладио: груди и грип ... и, ето, неочекивано, одједном ... што је главно, сасвим неочекивано.

—   Кажете, у почетку груди, — поче нежно чиновник, као да жели да охрабри новајлију.

—   Да, груди, шлајм, па одједном нема шлајма, боле груди, не могу да дишем ... и, знате ...

—   Знам, знам. Но, ако су вас груди болеле, требало је поћи Еку, не Шулцу.

—   Хтео сам, знате, стално сам хтео да одем Ботки- ну ... но, одједном ...

—   Боткин уједа, — рече генерал.

—   Ах, не, уопште не уједа, ја сам чуо да је веома пажљив, све унапред предвиђа.

—   Његово превасходство оно рече у вези с ценом, — каза чиновник.

—   Ах, немојте рећи... само три рубље узима, а прегле- да лепо, даје рецепт... хтео сам обавезно да идем ... при- чали су ми... Но, господо, шта да радим, коме да идем, Еку или Боткину?

—   Шта? Куда?, — поче да се тресе генералов леш од задовољног смеха. — Смејао се и чиновник, некако пис- кутаво.

—   Мој дечаче, мила и весела душо, како си ми драг!, — усхићено подврисну Авдотја Игњатјевна. — Ех, што нису таквог крај мене сахранили!

А, не, то већ не допуштам! И то ми је неки савремени мртвац! Но, још ваља саслушати, не журити са закључцима. Овај нови је неки слинавко — видео сам га малочас у сан- дуку — има лице преплашеног пилета, а то је најгаднији израз који се на свету може видети. Но, шта је даље.

*

А потом је почела таква »катавасија« да све нисам ни могао да упамтим, сви су се истовремено пробудили: пробу- дио се чиновник — државни саветник, и одједном је почео разговор с генералом о пројекту нове поткомисије у министарству, и вероватном  премештанују чиновника у вези с тим, што је све много забавило генерала. И сам сам сазнао  много новога, и чудио сам се на који се све сазнају новости  административне природе у нашој престоници.

      Затим се јавио један напола пробуђени инжењер, али је други лупетао све саме глупости; наши му нису досађивали: питањима, оставили су га да предахне. Најзад је и дама коју су јутрос сахранили на катафалку дала од себе знаке да се буди из свог прекогробног сна. Лебезјатников се (јер се онај чиновник- улизица, којега сам мрзео и који је лежао поред  генерала  Первоједова, тако звао) веома узнемирио, и много се зачудио што су се сви тако рано пробудили. Признајем, и ја сам се томе зачудио. Истина је, неки од ових што су се пробудили били су сахрањени тек пре три дана, такав је случај био с младом девојком од шеснаестак година која се стално смејала и, некако одвратно чак, сладострасно сме- јуљила.

—    Ваше превасходство, тајни саветник Тарасевич су се пробудили, — каза Лебезјатњиков некако нервозно.

— А! Шта то?, — прошушка некако презриво тајни саветник који се изненада пробудио. Било је у тону његова гласа нечег чудљивог и заповедничког. Ја сам почео да ослушкујем радознало, јер сам ових дана чуо о овом Тарасевичу неке саблажњиве и узнемирујуће ствари.

—    Ја сам, ваше превасходство, овог пута сам то ја.

—    Шта хоћете, шта тражите?

—    Само да приупитам за здравље вашег превасходства, овде се у почетку због ненавикнутости човек некако тескобно осећа ... Генерал Первоједов жели да се упозна с вашим превасходством, и он се нада ...

—    Нисам за њега ни чуо.

—    Забога, ваше превасходство, генерал Первоједов, Василиј Васиљевич ...

—    Да ли сте ви генерал Первоједов?

—    Не, ваше превасходство, ја сам саветник нижег ранга, Лебезјатников, слуга покоран, а генерал Первоједов ...

—    Глупости! Молим вас да ме оставите на миру.

—    Престаните, — најзад достојанствено прекиде генерал свог клијента из гробља.

—    Имајте на уму, ваше превасходство, да се нису још пробудили, али пробудиће се, то сада они од ненавикнутости, после ће бити другачије ...

—    Доста, — поново рече генерал.

       =  Види наставак