ОТВОРЕНО НЕБО. ДУГА КОЈА МАЛО ДАЉЕ, СЕВЕРНИЈЕ, СВОЈИМ ДРУГИМ ЛУКОМ, ПИЈЕ, ИЗ ПЕКА...

Пред наш повратак, киша  је престала, отворило се небо.  Није се сасвим разведрило. И први пут сам видео из нашег дворишта дугу, која пије воду из Пека. Један крај лука је био у правцу суседног села на западу, други  на северу изнад најплоднијих ораница и ливада. Снимио сам отворено небо, не баш најбоље,  а  мој помоћник је отишао да слика дугу... И ... није стигао да је „ухвати“. Испало је само ово.

 Ехххеееј, бре! Не могу се ослонити на  помоћнике и подмладак.  Сам скоро све треба да шчепам и сачувам...

*

Отворило се небо – да ли се шалим?    Путовао сам кроз маглу и студен, и заборавио да се отворило.  А слика дуге нам је измакла... Као много тога у животу,пре свега оно најнеизрецивије....

Ово на пример. Што записах  са непуне 22 године. ...

Ја немам право да судим људској души. Ако уопште и имам неко право то  је она могућност, предност – назовите то како хоћете – коју  има фоторепортер са својим апаратом – да шкљоцне у правом тренутку. Чини ми се да је ово непобитна истина и да сваки писац мора да се придржава бар милионитог њеног дела, смисла,  иначе ће евентуалној публици дати нека дидатктички, моралистички, судски став који правог читаоца уопште не додирује.  Или га занима у том смислу што се згадио читајући тзв. лепу књижевност. Јер публикане воли да је у судници, да слуша суђења, парницу без краја.  (Потпис : Ми прави писци и ми неизвитоперени читаоци)

Па небо је и тада било отворено, отвореније можда него јутрос,  звездо северна.

31. VII 71.
Зашто да понижавам себе? Нећу!Другима уступам ту  очајну ролу.Нек'  траже себи утеху и срећу,У нечем другом, али не у болу. Да не би двоструко губили,
Нек'  се искључе, нека полуде.
Нек читају проклете песнике. Бодлера:„Сви смо ми више или мање луде!“ *Ништа ја теби рећи нежу. Знам да биСвбе то на свој начин примила.Себи ћу скресати.  Када ми ослаби
ова наркоза, а витриол испари из жила.Ништа ти нећу рећи Јер ти ниси билаИскрена онако како  заљубљеној доликује:Ти си своја права осећања крила,Као своје ножице опасне гује...

          Итд.

Али и тада је небо било отворено

И срамота ме је што сам то игнорисао

Иако сам био страсни голубар

И  дуго и заљубљено осматрао небо...

*

(За време лета у августу 1971. У Звижду.
Лајтмотив: Све што беше у души...) Сретох те после другог чина,Уствари, пред крај досадне драмеОд које је само речитија тишинаИ модрина  даљине, панораме.
 И одмах сам знао шта предстоји(или сам бар поверовао да је тако).И сви су планови пропали моји.И много шта друго... Али – ако! Читав мој живот кренуо је новим смеромПротив мене, али и против себе.
Живео сам тада с неком лудом вером,Да ћу једном (било када) освојити тебе... И дан данас у мени та загубица живи.
Понекад се тргнем,  - лудило , помислим.Шапућем павити: Ако се нисмо разумели, сами смо криви!И шћућурим се ко врабац покисли...

                      Итд.

**

Ако гледаш искоса, видиш не једну него  звезде две...

и тада је отворено небо говорило,  али ја нисам слушао

Као уврачани дух. Као момак кога су влашким мађијама свезали...

Векови су међу њима између цуре у врућим панталоницама

И калуђерице одевене од главе до пете у тамну тешку одору

Миленијуми су између љубавника који издаше једно друго

*

Колико сам стихова прецртао, колико ствари наслутио

као млад, сасвим млад песник, видим понекад  

удубљујући се у звездано небо

или листајући старе своје бележнице - баш нема смисла.

Постоје такве планинске реке  које су све мање и мање

Под месечином и августовским небом, због жеге.

Седимо на пању старог бреста под крушком илињачом

Као два стара пријатеља док зричу зрикавци, 

не један него пет хиљада!

Причамо како смо били деца, расли

А зелени слапови хмеља тамни као вода испод јова

Квасе нам темена

И штите нас од урокљивих

Млазева Месеца.

Под пуним месецом августовским

Поред реке коју волиш

Поред реке коју волим

Поред брзака који се сребри

Седимо на пању старог бреста. 

Недалеко је салаш мога оца,

Јаз који хучи, ... као некад,

Када сам ја био ученик другог разреда гимназије

А ти  бубуљичава песникиња.

Само је далеко онај дан

И оно поподне

Када сам ти рекао да те волим.

Ја то и сада помишљам да изговорим

Под пуним месецом августовским,

Али нешто је огромно стало између нас,

Векови, можда неолит?....

....

18. VIII 71.
На мансарди  мојој има разног цвећа. Мушкатла, циклама.Сабљичица. Лоза. Кактуса. Да, и кактуса. Јутрос, кад сам се разбудио, кактуси се рацветали! Два нежна бела цвета на дугим и зеленкастим дршкама. Два цвета налик на трубу. Заиста, из њих је извирала бела неизрецива мелодија коју сам први пут слушао. А да све буде још лепше та два бела цвета кактуса били су прво што сам угледао после лошег сна и тмурне ноћи..И тад беше отворено небо....

**

када сам се јутрос окренуо  за 180степени, источно небо је овако изгледало.

Хеј, римски песници, и ви песници са Нила,

и ви сте можда гледали слична чудеса на небесима,

али нисте оставили слику, која говори више и убедљивије

од хиљаду речи, и читавих спевова.

Данашњи песници имају ову справу за чување слика, и нису им потребне вреће речи,

довољно су им само неколико, најкраћи коментари,

који све више улазе у моду (на друштвеним мрежама, рецимо).

Одломак из БЕЛЕЖНИЦЕ бр. 2, факсимил. Први пут се публикује...
Није дозвољено преузимање без изричите дозволе
ДОКУМЕНТАЦИОНО И ИНФОРМАЦИОНОГ ЦЕНТРА "Сазвежђе З"

(.........)    - извор: Из  НЕРОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА БЕЛАТУКАДРУЗА....

..

Ситна душа

Ситна душа & 09. март 2005. 00:00 | Коментара: (невероватно - коментара уопште нема на овај фељтон, ни после десет година,како је штампан! )  - Писац за Марка Ристића каже да је господско дете, а комуниста са душом праље. Ристић је, у "Гласу ЈАЗ У" објавио рукопис "Три мртва песника", у које је уврстио и живог Црњанског.

НАСТАВЦИ

1. Стварање у тескоби
2. Лажни живот
3. Књига о Лондону
4. Избачени лектор
5. Лутке за живот
6. Двобоји и кавге
7. Ситна душа
8. Дружбе и сукоби
9. Шпијунирање
10. Новац на ветру
11. Приказ старости
12. Пошта споменику
13. Злоба и част
14. Ламент повратка

СРОДНЕ ТЕМЕ

Пише: Драган Р. Аћимовић
ЦРНЈАНСКИ је једном мене назвао „мегданджијом“ јер се хватам укоштац. Ја му сад кажем да је кавгаджија и мегданджија, и да му то ништа не смета. Такви смо. Подсетим га како га је један лондонски емигрант оговарао у писмима, нама у уредништву "Риалитија", док је био наш дописник из Лондона и да је то вероватно била последица неке његове свађе с тим човеком, јер све што је казао о њему „ни пас с маслом не би појео“, кажем ја. Црњанском засијаше очи:
- Имате ли то писмо?
- Чувам га у Јоханесбургу.
- Пошаљите ми га, тужићу га.
Обећах, али морам признати да нисам био искрен. Знао сам да би му то само загорчало живот, ушао би у компликације и потрошио вероватно нешто новца од своје сиромаштине.
Биће боље да донесем шта је говорио о својим колегама, књижевницима и уметницима.
Много је волео Сиба Миличића који је, изгледа, био златан друг. Не може да га прежали.
Волео је такође Петра Добровића, нарочито његов начин приповедања са мађарским акцентом и убацивањем мађарских речи; његов бруталан, мушки тон. Ту ми је Црњански рекао оно што сам, пре рата, чуо од Бошка Токина. Упитан: Шта је суштина уметничке креације? Добровић је одговорио: „К... баратон, ко га нема нека не слика“.
- И како је само трагично умро Добровић, у лифту, рече Црњански, а какву је лепотицу за жену имао.
ТУ Црњански само уздахне. Нисам приметио да је о ма коме или о ма којој говорио са толико топлине и то пропратио уздахом.
Марко Ристић.
- Ха! Црњански се насмеја иронично. Ха! Марко, господско дете, тако је мислио и још мисли, а комуниста са душом једне праље.
- Приликом дочека једне Нове године, док је Марко био верен за Шеву, сестру Вана Бора, у истом друштву налазио се Растко Петровић, који је потајно волео Шеву. Кад се угасила светлост Растко искористи прилику и нагне се ка Шеви да је пољуби, ту, поред живог Марка... Растко је волео да се љубака и балави... Марко, сав поцрвенео од беса... никад му то није опростио и ту је мржњу пренео на његов суд о књижевном делу Растковом... Марко је једна ситна душа, настави Црњански. Објавио је нека моја писма за која нема овлашћења да тако чини. То је одвише ниско.
(Ради се о писмима и телеграмима измењаним међу њима док су били пријатељи, а које је Марко Ристић објавио у „Гласу Југославенске академије знаности у умјетности“, под насловом „Три мртва песника“. То су: Растко, Елуард и Црњански. Од тројице, Црњански је једини још жив. Не може бити веће мржње ни подлости!
У ТОМ напису Марко Ристић је замерио Црњанском што је његове "Одабране стихове" издао у Паризу