Јон Милош : ОВИДИЈЕ НА ЛЕДЕНОМ БРЕГУ,
Београд, Апостроф [ Библиотека Мала кутија , књ.5 ], 1995, 111 стр.
"Чинило ми се да човек увек пише за некога, а кад уметнички пише , да пише за већи број људи.Докле год нам је стало до некога , дотле нашом несрећом можемо да управљамо ; још увек може да нам послужи" (Пол Валери , Песничко искуство, Просвета , Београд, 1980, Варијације . Белешке...Вечна тишина... стр. 66)
А Јон Милош? Ко је то?
Остао сам дете
Говорим отворено свима
На три језика
Може се видети ко сам
У свему дрхтим од самоће
У Југославији нисам био Југословен
У Шведској нисам Швеђанин
У Румунији сам странац
(Ј. Милош, На три језика, стр.72)
Ова Милошева песма, најбољи је његов аутопортрет. И она може бити неки одговор , на постављено питање - за почетак.
Милошева књига Изабраних песама, у преводу Адама Пуслојића, појавила се у Београду са насловом, који подвлачи "трауматско" искуство песника -изгнаника. Јон Милош је -како запажа Пуслојић - "истргнут из духа целине или барем из митског средишта света. Тема изгона, егзила једна је од најбитнијих и најприсутнијих тема у свеколиком светском песништву, почев од библијског Адамовог изгона из раја, хомеровског лутања Одисеја и његовог трагања за родном Итаком, као и историјски заснованог егзила римског песника Овидија кога је император Август прогнао на обале Црног мора".
Постоји и оно друго изгнаство - добровољно, као нека врста избора - оно које је изабрао Џојс на почетку овог века (в. роман Д. Великића, Северни зид).
У тренутку када је објављена ова књига, Милош иза себе има шесдесет и пет година и богату библиографију објављених радова.То су године када се већ полако своде животни и професионални биланси.
Поговор за ово издање написао је надахнуто А. Пуслојић. Књига садржи, при крају, Био-библиографску белешку о песнику (стр.102-103), и прилог Румунска и шведска књижевна критика о Јону Милошу (стр. 104-108). Књига је подељена у шест целина :Бикови и пужеви (27 песама), На небу у Палтинишу (11 п.), Корен ватре (7 п.), Јаја из гнезда испала (14 п.),Љубав и друге ствари (10 п.), и Пупољци (8 п.).
Шта о Јону Милошу пишу Јон Мирча, Ларс Нигрен, Улф Ериксон и други?
Пуслојић : " Судбина је хтела да је он Румун рођен у Србији који живи у Шведској , у коју је дошао преко Париза...никад краја тој његовој животној грани! Али, када већ није могао или није хтео да измакне таквом удесу и животној путањи, он је то трајно обележио и у своме песништву које је обојио сентиментом изгона, лутања и трагања за коренима и могућностима повратка... макар и у оном симболичном смислу. Један од тих могућих повратака и јесте сама поезија, као искупљење и избављење, Златна тачка! - Бежећи из језика у језик, Јон Милош остаје веран себи, свом утројеном песничком бићу, као каквом пост-модернистичком амалгаму језика (српски-румунски-шведски!) и оној његошевској свијетској мјешавини народа и култура" ( стр. 97-98).
Улф Ериксон песника Ј. Милоша види као врсног илустратора разарања, пораза и одсуства, покаткад и на основи свог сопственог искуства.
У песми Југославија , Милош пише : Тито је умро / Југословени се потукоше // И умиру// Загосподарила је мржња!
На шта вас ово подсећа?
На шкрти извештај о блиској прошлости неког страног дописника?Какве то, доиста, има везе са поезијом?
Или песма Гастарбајтер?
Додуше, кад запитате човека који је у егзилу шта је живот, судбина, одговориће вам (као рачунополагач) : Вечито незавршени рачуни.
Или највећи број поетских минијатура Пупољци? Да ли је то оно што јесте поезија Јона Милоша?Да ли је то требало преводити, објављивати? Нису ли то којештарије?Нису ли то продукти једног минорног песника?
Или песма Балкан, у којој Милош пише : Додоле упаљених дојки / Траже љубав и кишу / Јефтине душе / Дарују шале и лудорије/ Свет од колажа / Цивилизација пастува / Политичари по вашарима / Продају људску судбину // Како да се отмем том простаклуку / И врелом месу? (стр.57).
Господин Милош - наше горе лист - је, можда, донекле у праву, када тако закључује и пита, али он би исто тако могао да чита Дивно чудо Миодрага Павловића, или Европу Александра Лукића, да не спомињем Лућијана Благу, Еминескуа и друге балканске дивове. Песник који је написао Наслеђе (стр.59), не би смео да доводи у питање неке балканске духовне вредности и ризнице.Баш зато што добро зна , претпостављам , да је Балкан Европи и свету, дао много више него што су они спремни да то признају. Притворних истина је -пуно, и у Европи и свету,и на Балкану.
Када је реч о мерљивости у поезији, она је релативна. Настасијевић је у праву када каже да је једина могућа мерљивост у поезији одговарајући степен реакције.
Јон Милош, који је напустио Југославију (или из ње био изгнан 1959), док је Тито био жив, зна да је титоизам најгнуснија, најпогубнија традиција Балкана и Југославије. На то упућује, на известан начин, и његова песма Влашки ресторан : Комунизам је појео душу румунском народу / Румунски народ је јео горчину комунизма / Затим је дошла Хитна помоћ да отвори "Кантину слободе" (стр.47). Милош пише : Новине једу речи и хартију / Писци једу једни друге / Студенти једу само научне пихтије // моћ једе моћ (стр.47). Милош, даље, вели: Забрањено је бити човек (стр. 46). Милош је написао одличну песму Песнику (посвећено Мирчи Динеску) : Парламентарци стално траже исти мени : сир / демократије/ и вино од суве сузе // Напољу Сиротиња урла од глади // Лаж и даље држи банкет (стр. 47).
Најсветлија традиција Балкана је нешто друго.И у Румунији, и у Србији - ма колико то изгледало данас немогуће и тешко - треба све почети испочетка - од Бога. Људи пустоши , који су се угледали на Европејце, који су одавно објавили рат Христу - не би требало да више буду узори. Они појединци, или народи Балкана - румунски или српски - који су пошли за вођама и барабама - више преваром, силом, него милом - пошли су за лажним људима. Српски духовник Н. Велимировић вели : они су споља као нашарани гробни споменици, а унутра су мртве кости и смрад ( Речи српском народу КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР, Химелстир, 1985, стр. 28).
Милошева књига је занимљива, ипак, у њој има и правих поетских бисера (Бикови и пужеви, Проклетство и сузе, Три земље, Румунија, Изгнанство, Волите жене , Љубавна игра, Изабрах љубав , Питома жена, Опростимо...)
Иако Милошева књига има наслов који асоцира на Овидијеве посланице, Јон Милош не пише писма и епистоле из Шведске - ту улогу је на себе "преузео" преводилац Пуслојић. Милошево изгнанство - ту је преводилац у праву - није само из Југославије, Србије , Румуније, већ из - читавог света.Песник је изгнан из родне земље, куће, удаљен од трпезе. Не и из језика којим пише.Његов језик је "сведен на његову првослојност значења, без магловитих алузија, двосмислица и треперавих конотација : то је песништво селективних призора, директног исказа и готово афористичке згуснутости, налик на минијатурно позориште и улични дијалог вођен у журби, међу актерима случајних сусрета, или је попут лирског монолога онога који записује из аутомобила у пролазу..." ( стр. 100, Пуслојић).
У песми Отуђење оцртана је мучна позиција песника Милоша : у тој песми нема помена о Христу. Постављена су питања на која нису дати одговори.У другој песми Изабрах љубав Милош вели: И остадох сам као ТИ / Господе (стр. 87). Ови изузетно искрени и једноставни стихови, овај разговор са Богом, ово изгнанство из света, искушење су у пустињи једног човека који је ближи стоичком скептицизму него вери. "Стопу у стопу пошла је модерна Европа путем старог Израиља, ама стопу у стопу. Одбацила је и Стари и Нови завет и ухватила се за басне и маштарије својих песника и философа. Одбацила је речи које су као огањ и као маљ, а прихватила је речи које су као дим и паучина" (Н. Велимировић, исто, стр.111).
Докле је овај песник стигао?
Сам песник у једној својој песми вели : Стигао сам до бунара / И заплакао / Не видим више свој лик у води.
Није то само бунар или бездан изгнанства, већ дубља спознаја нечег битног. Сваки човек је на земљи изгнаник или гост. " Гости смо и путници у овом свету.То је основна стварност нашег живота ; то је библијска опомена људима од почетка до краја. - Гости смо за трпезом Домаћина Бога. Путници смо на стазама преко имања Божјега.Никад Домаћин Бог од почетка времена није имао тако безобразне госте за својом трпезом од Западњака. Нити је икад преко Његовог имања пролазио пустошнији караван" (Велимировић, исто, стр. 75). - Милоша су отерали од трпезе / Као непријатеља среће и будућег света (стр.63) , и он је натеран да пође у свет Западњака.Штета што овај песник, који је прошао кроз сурове школе обезбожења и нихилизма двадесетог века, није, још увек, дубље уронио у Веру (Божје знање поверено људима). Милошеви људски и песнички напори донели би обилније плодове, него што их иначе може донети атеизам, сумња, многобоштво, модерна Европа. Не види се да овај песник осећа да је Бог богат и да ће сваком дати оно што иште. Овај песник тек треба да заиска од Господа, јер није заборавио веру отачку : он на једном месту вели: Не страхујте / од скончања света / Мртви су / исто са нама (стр.93). Овај песник има дубоки корен, у три језика, у светлости, у вери која је старија и јача. Вера је јача и од левице и од деснице, и од вампира и друмских разбојника.Кад Вера овог песника буде дубља, и његова остварења ће изазивати она неопходна усхићења.Верујмо у то, верујмо да ће то бити Божји дарови са благословом...
Докле год Јону Милошу буде стало до завичаја - Србије, Румуније, Балкана - он може управљати својом патњом, носталгијом - несрећом, и она му може служити.
Она му може показати пут. Она и Бог. Онај који нас је послао на овај животни пут, Он једини може бити пут и Путовођ. Јер једини Он зна оба краја пута, почетак и конац (Велимировић, исто, стр. 51)...
(Крајем лета 1996, у Београду)
Нема коментара:
Постави коментар