Свима су пуна уста прогреса, напретка, демократије, а да ли се и где Србија враћа самој себи? Зашто у СКЗ важе једни аршини за једне писце, а други за друге? Погледајте све наше познате и најпознатије писце, који су познати и заборављени баш по ономе клишеу који им је дао неки ужурбани и умишљени, амибициозни новинар тиражног дневника. Да би се стекло име у књижевности у тзв. другој и трећој Србији није више неопходно писати добре књиге.Довољно је да сте написали књигу о којој ће писати на сав глас вечерња и жута штампа, на којој ће славни писац моћи да спава! Колико је славе у Србији на тај начин, без сумње неправедно, стечено?
Али Србија мора да одговори на толика друга питања. Па и на питање праведности, макар и правда не била потпуна, јер изгледа да је таква немогућа. Оног тренутка када је Србија поставила историју на престо уместо Бога, кренула је према нечему варварском и несвом. И она је још увек на том путу.
Таква Србија онемогућује саму себе, ону бољу, друкчију.
Не припадам никаквом историјском духу, пре свега зато што сам уметник. Припадам онима који би да измене Србију, свет. Не поричем то право и другима, па и тзв. «историјском духу». Подсетићу вас на Камијеву мисао, која ми је одувек била блиска, да уметник «по некој обавези своје природе, познаје сопствене границе, док их историјски дух не познаје. Зато је крај овог другог тиранија, док је страст оног првог слобода. Сви они који се данас боре за слободу, боре се у крајњој линији за лепоту». То је Ками написао и објавио 1948. године.
Зар то није актуелно и поучно и данас?
Представници Друкчије Србије могу да се позову на ове Камијеве речи, као и на могућност избора, почев од Одисеја: «Одисеј може да бира од Калипсе између бесмртности и земље домовине. Изабрао је домовину и смрт са њом».
Друкчија Србија позива на признање незнања, одбацивање фанатизма, поновно читање и разумевање, граница света и људи, вољених лица и лепоте, где ће моћи да се придружи синтези и старим Грцима....
Нема коментара:
Постави коментар