Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Translate

Претражи овај Архипелаг

петак, 13. фебруар 2015.

БОБОК (наставак) - Ф. М. Достојевски



*
   Ја бих поживео! Да .. . знате ... ја бих поживео!, — чу се, наједном, нови глас који је долазио негде између генерала и оне нервозне госпође.
   Зар не чујете, ваше превасходство, онај опет о истом. Ћути тако три дана, па ће наједном: »Ја бих поживео, знате, ја бих поживео«. И то казује с неком слашћу, хи, хи!
   Лакомислено!
   То га мучи, ваше превасходство, знате, он већ тоне у сан, још од априла је овде, и све тако, одједном: »Ја бих поживео!«
   Ипак је досадно, — рече његово превасходство.
   Да, досадно, ваше превасходство, хајде да опет пе- вамо Авдотју Игњатјевну, хи, хи?
   А, не, хвала вам. Не трпим ту свађалицу која се дере.
   А ја вас обојицу не трпим, — рече с презиром ова. — Вас двојица сте веома досадни, ништа лепо не знате да испричате. Знам ја о вама, ваше превасходство, једну причи- цу, како вас је једном испод једног брачног кревета неки лакеј метлом потерао, не размећите ми се и ви.
   Одвратна жена!, — прогунђа генерал кроз зубе.
   Мајчице, Авдотја Ингњатјевна, повика наједном ду- ћанџија, — моја госпођо, кажи ми, да ли се ја то молим, или се друго нешто збива?
   Ах, овај опет исто пита, предосећала сам, осећа се задах од њега, смрад неки, то се он преврће!
   Не преврћем се ја, мајчице, не осећа се задах од мене, моје је тело сасвим очувано, а ви, ви сте почели да трулите, од вас се шири неподношљив задах, чак и за овакво место. Ја само из пристојности ћутим.
   Ах, како вређа, одвратно! Од њега заудара, а он мене оптужује.
   Ох-хо-хо! Само да ми дође што пре четрдесетодневни парастос, да чујем како плачу нада мном; јецај жене и тихи плач деце!
   Ето, за чим он жуди: најешће се кољива и отићи. Ах, кад би се неко пробудио!
   Авдотја Игњатјевна, — рече чиновник снисходљиво. — Причекајте мало, сад че нови почети да причају.
   Има ли међу њима млађих?
   Има, Авдотја Игњатјевна, чак и младића.
   Ах, то би баш требало!
   Зар још нису почели, — упита његово превасходство.
   Још се нису пробудили чак ни они који су пре три дана сахрањени; знате, ваше превасходство, ћуте понекад по недељу. Добро је што су их јуче и данас све некако одједном довезли. Иначе, на ђесетак хвати око нас су све сами они прошлогодишњи.
   Да, занимљиво.
   Ето, ваше превасходство, данас су сахранили и тајног саветника Тарасевича. Препознао сам гласове. Познајем његовог синовца, он је малочас спустио сандук у раку.
   Хм, где је он?
   Ту, лево, ваше превасходство, на пет корака од вас. Готово уз ваше ноге... Требало би да се упознате, ваше превасходство.
   Хм, не могу ја ... зашто ја први?
   Сам ће он, први ће почети, ваше превасходство. Ње- му ће то чак ласкати, сарао мене овластите, ваше превасходство, и ја ћу ...
   Ах, ах, шта се ово са мном збива?, — поче одједном да стење нечији нови, уплашени гласић.
   Нов је, ваше превасходство, нов је, и како брзо стиже! Они понекад по седмицу ћуте.
   Ох, чини ми се, млад је, — врисну Авдотја Игњатјевна.
   Ја ... Ја ... Ја сам после компликација, изненада, — промуца у том трену младић. — Мени је Шулц дан раније казао: у вас, вели, има компликација, и ја сам наједном пред зору умро. Ах! Ах!
   Па, шта ћете, младићу, — са саосећањем и, очито, ра- дујући се новајлији, рече генерал, — утешите се! Изволите у нашу, да тако кажемо, Јоасафову долину. Добри смо ми људи, упознајте нас и оцените. Генерал-мајор Василиј Васиљев Первоједов вам је на услузи.
   А, не! Не! То никако! Лечио сам се код Шулца, до- шло је, знате, до компликација, у почетку ме је стезало у гру- дима, кашљао сам, затим сам се прехладио: груди и грип ... и, ето, неочекивано, одједном ... што је главно, сасвим неочекивано.
   Кажете, у почетку груди, — поче нежно чиновник, као да жели да охрабри новајлију.
   Да, груди, шлајм, па одједном нема шлајма, боле груди, не могу да дишем ... и, знате ...
   Знам, знам. Но, ако су вас груди болеле, требало је поћи Еку, не Шулцу.
   Хтео сам, знате, стално сам хтео да одем Ботки- ну ... но, одједном ...
   Боткин уједа, — рече генерал.
   Ах, не, уопште не уједа, ја сам чуо да је веома пажљив, све унапред предвиђа.
   Његово превасходство оно рече у вези с ценом, — каза чиновник.
   Ах, немојте рећи... само три рубље узима, а прегле- да лепо, даје рецепт... хтео сам обавезно да идем ... при- чали су ми... Но, господо, шта да радим, коме да идем, Еку или Боткину?
   Шта? Куда?, — поче да се тресе генералов леш од задовољног смеха. — Смејао се и чиновник, некако пис- кутаво.
   Мој дечаче, мила и весела душо, како си ми драг!, — усхићено подврисну Авдотја Игњатјевна. — Ех, што нису таквог крај мене сахранили!
А, не, то већ не допуштам! И то ми је неки савремени мртвац! Но, још ваља саслушати, не журити са закључцима. Овај нови је неки слинавко — видео сам га малочас у сан- дуку — има лице преплашеног пилета, а то је најгаднији израз који се на свету може видети. Но, шта је даље.


*
А потом је почела таква »катавасија« да све нисам ни могао да упамтим, сви су се истовремено пробудили: пробу- дио се чиновник — државни саветник, и одједном је почео разговор с генералом о пројекту нове поткомисије у министарству, и вероватном  премештанују чиновника у вези с тим, што је све много забавило генерала. И сам сам сазнао  много новога, и чудио сам се на који се све сазнају новости  административне природе у нашој престоници.
      Затим се јавио један напола пробуђени инжењер, али је други лупетао све саме глупости; наши му нису досађивали: питањима, оставили су га да предахне. Најзад је и дама коју су јутрос сахранили на катафалку дала од себе знаке да се буди из свог прекогробног сна. Лебезјатников се (јер се онај чиновник- улизица, којега сам мрзео и који је лежао поред  генерала  Первоједова, тако звао) веома узнемирио, и много се зачудио што су се сви тако рано пробудили. Признајем, и ја сам се томе зачудио. Истина је, неки од ових што су се пробудили били су сахрањени тек пре три дана, такав је случај био с младом девојком од шеснаестак година која се стално смејала и, некако одвратно чак, сладострасно сме- јуљила.
    Ваше превасходство, тајни саветник Тарасевич су се пробудили, — каза Лебезјатњиков некако нервозно.
А! Шта то?, — прошушка некако презриво тајни саветник који се изненада пробудио. Било је у тону његова гласа нечег чудљивог и заповедничког. Ја сам почео да ослушкујем радознало, јер сам ових дана чуо о овом Тарасевичу неке саблажњиве и узнемирујуће ствари.
    Ја сам, ваше превасходство, овог пута сам то ја.
    Шта хоћете, шта тражите?
    Само да приупитам за здравље вашег превасходства, овде се у почетку због ненавикнутости човек некако тескобно осећа ... Генерал Первоједов жели да се упозна с вашим превасходством, и он се нада ...
    Нисам за њега ни чуо.
    Забога, ваше превасходство, генерал Первоједов, Василиј Васиљевич ...
    Да ли сте ви генерал Первоједов?
    Не, ваше превасходство, ја сам саветник нижег ранга, Лебезјатников, слуга покоран, а генерал Первоједов ...
    Глупости! Молим вас да ме оставите на миру.
    Престаните, — најзад достојанствено прекиде генерал свог клијента из гробља.
    Имајте на уму, ваше превасходство, да се нису још пробудили, али пробудиће се, то сада они од ненавикнутости, после ће бити другачије ...
    Доста, — поново рече генерал.
       =  Види наставак

Нема коментара:

Постави коментар

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови