Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Translate

Претражи овај Архипелаг

среда, 12. октобар 2016.

Ситна душа

Ситна душа & 09. март 2005. 00:00 | Коментара: (невероватно - коментара уопште нема на овај фељтон, ни после десет година,како је штампан! )  - Писац за Марка Ристића каже да је господско дете, а комуниста са душом праље. Ристић је, у "Гласу ЈАЗ У" објавио рукопис "Три мртва песника", у које је уврстио и живог Црњанског.

Пише: Драган Р. Аћимовић
ЦРНЈАНСКИ је једном мене назвао „мегданджијом“ јер се хватам укоштац. Ја му сад кажем да је кавгаджија и мегданджија, и да му то ништа не смета. Такви смо. Подсетим га како га је један лондонски емигрант оговарао у писмима, нама у уредништву "Риалитија", док је био наш дописник из Лондона и да је то вероватно била последица неке његове свађе с тим човеком, јер све што је казао о њему „ни пас с маслом не би појео“, кажем ја. Црњанском засијаше очи:
- Имате ли то писмо?
- Чувам га у Јоханесбургу.
- Пошаљите ми га, тужићу га.
Обећах, али морам признати да нисам био искрен. Знао сам да би му то само загорчало живот, ушао би у компликације и потрошио вероватно нешто новца од своје сиромаштине.
Биће боље да донесем шта је говорио о својим колегама, књижевницима и уметницима.
Много је волео Сиба Миличића који је, изгледа, био златан друг. Не може да га прежали.
Волео је такође Петра Добровића, нарочито његов начин приповедања са мађарским акцентом и убацивањем мађарских речи; његов бруталан, мушки тон. Ту ми је Црњански рекао оно што сам, пре рата, чуо од Бошка Токина. Упитан: Шта је суштина уметничке креације? Добровић је одговорио: „К... баратон, ко га нема нека не слика“.
- И како је само трагично умро Добровић, у лифту, рече Црњански, а какву је лепотицу за жену имао.
ТУ Црњански само уздахне. Нисам приметио да је о ма коме или о ма којој говорио са толико топлине и то пропратио уздахом.
Марко Ристић.
- Ха! Црњански се насмеја иронично. Ха! Марко, господско дете, тако је мислио и још мисли, а комуниста са душом једне праље.
- Приликом дочека једне Нове године, док је Марко био верен за Шеву, сестру Вана Бора, у истом друштву налазио се Растко Петровић, који је потајно волео Шеву. Кад се угасила светлост Растко искористи прилику и нагне се ка Шеви да је пољуби, ту, поред живог Марка... Растко је волео да се љубака и балави... Марко, сав поцрвенео од беса... никад му то није опростио и ту је мржњу пренео на његов суд о књижевном делу Растковом... Марко је једна ситна душа, настави Црњански. Објавио је нека моја писма за која нема овлашћења да тако чини. То је одвише ниско.
(Ради се о писмима и телеграмима измењаним међу њима док су били пријатељи, а које је Марко Ристић објавио у „Гласу Југославенске академије знаности у умјетности“, под насловом „Три мртва песника“. То су: Растко, Елуард и Црњански. Од тројице, Црњански је једини још жив. Не може бити веће мржње ни подлости!
У ТОМ напису Марко Ристић је замерио Црњанском што је његове "Одабране стихове" издао у Паризу
„неки опскурни емигрантски публициста“. То сам ја. Чак и у томе Марко Ристић открива своју ниску душу, „једне праље“, како то каже Црњански. Пре свега, ја нисам „публициста“ већ, пре рата, професионални новинар, а у Србији се тачно знала разлика између новинара и публицисте. Вероватно у Загребу та разлика није била позната, а Марко се удвара Крлежи, Хрватима, Академији знаности и умјетности, усваја њихову терминологију. Ако сам пак издавао стихове Црњанског био сам издавач, а не публициста. Најзад, што се „опскурности“ тиче, моје је име, као сарадника једног београдског дневног листа, као филмског критичара, било више познато у то време од Марковог, који је писао само књижевне есеје у часописима с малим тиражом и с времена на време у "Политици". За највећи број читалаца име Ристић је више опомињало на његовог деду, великог Јована Ристића.
Да се вратимо на Црњансковог Марка.
- Марко никад није успео да напише нешто оригинално - вели Црњански. - Увек се дивио правим уметницима а дивљење према мени претворио је у мржњу. Сада обожава Крлежу. Он увек мора неког да обожава. Нека врста хомосексуалности.

ПИСЦИ
ЈА приметих да Марко, за време своје амбасаде у Паризу, није успео да се приближи књижевницима као што су Андре Жид, Андре Малро, Албер Ками, Жан-Пол Сартр. Наравно, Жид је био антистаљиниста, Малро деголовац, Ками анархиста, Сартр у то време антикомуниста. Ристић је пријатељевао са трећеразредним књижевницима као што су: Андре Кампсон, Клод Авелин, Рожер Каилои, Жан Касо, и са новинаром Клодом Боурдетом, за ког ја знам да је имао интимне везе са шефом Титове тајне службе у Паризу. Марко није никад успео, нити могао, због свог положаја и своје идеологије, да обнови старе везе са писцима као што су Андре Бретон и Пол Елиар, које је, као шефове надреалиста, обожавао пре рата. Бретон је постао троцкиста, а Елиар, у то време стаљиниста, био је против Тита. Тако се десило да је Марко, за своје амбасаде у Паризу, одржавао везе нижег ранга него што их је имао Божидар Пурић као опуномоћени министар Краљевине Југославије у Паризу.
- Па ви то нисте раније знали; Марко је ситна душа - додаде Црњански.

(НАСТАВЛЈА СЕ)



Ситна душа

Нема коментара:

Постави коментар

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови