Ситна душа & 09. март 2005. 00:00 | Коментара: (невероватно - коментара уопште нема на овај фељтон, ни после десет година,како је штампан! ) - Писац за Марка Ристића каже да је господско дете, а комуниста са душом праље. Ристић је, у "Гласу ЈАЗ У" објавио рукопис "Три мртва песника", у које је уврстио и живог Црњанског.
Пише: Драган Р. Аћимовић
ЦРНЈАНСКИ је једном мене назвао „мегданджијом“ јер се хватам укоштац. Ја му сад кажем да је кавгаджија и мегданджија, и да му то ништа не смета. Такви смо. Подсетим га како га је један лондонски емигрант оговарао у писмима, нама у уредништву "Риалитија", док је био наш дописник из Лондона и да је то вероватно била последица неке његове свађе с тим човеком, јер све што је казао о њему „ни пас с маслом не би појео“, кажем ја. Црњанском засијаше очи:
- Имате ли то писмо?
- Чувам га у Јоханесбургу.
- Пошаљите ми га, тужићу га.
Обећах, али морам признати да нисам био искрен. Знао сам да би му то само загорчало живот, ушао би у компликације и потрошио вероватно нешто новца од своје сиромаштине.
Биће боље да донесем шта је говорио о својим колегама, књижевницима и уметницима.
Много је волео Сиба Миличића који је, изгледа, био златан друг. Не може да га прежали.
Волео је такође Петра Добровића, нарочито његов начин приповедања са мађарским акцентом и убацивањем мађарских речи; његов бруталан, мушки тон. Ту ми је Црњански рекао оно што сам, пре рата, чуо од Бошка Токина. Упитан: Шта је суштина уметничке креације? Добровић је одговорио: „К... баратон, ко га нема нека не слика“.
- И како је само трагично умро Добровић, у лифту, рече Црњански, а какву је лепотицу за жену имао.
ТУ Црњански само уздахне. Нисам приметио да је о ма коме или о ма којој говорио са толико топлине и то пропратио уздахом.
Марко Ристић.
- Ха! Црњански се насмеја иронично. Ха! Марко, господско дете, тако је мислио и још мисли, а комуниста са душом једне праље.
- Приликом дочека једне Нове године, док је Марко био верен за Шеву, сестру Вана Бора, у истом друштву налазио се Растко Петровић, који је потајно волео Шеву. Кад се угасила светлост Растко искористи прилику и нагне се ка Шеви да је пољуби, ту, поред живог Марка... Растко је волео да се љубака и балави... Марко, сав поцрвенео од беса... никад му то није опростио и ту је мржњу пренео на његов суд о књижевном делу Растковом... Марко је једна ситна душа, настави Црњански. Објавио је нека моја писма за која нема овлашћења да тако чини. То је одвише ниско.
(Ради се о писмима и телеграмима измењаним међу њима док су били пријатељи, а које је Марко Ристић објавио у „Гласу Југославенске академије знаности у умјетности“, под насловом „Три мртва песника“. То су: Растко, Елуард и Црњански. Од тројице, Црњански је једини још жив. Не може бити веће мржње ни подлости!
У ТОМ напису Марко Ристић је замерио Црњанском што је његове "Одабране стихове" издао у Паризу
„неки опскурни емигрантски публициста“. То сам ја. Чак и у томе Марко Ристић открива своју ниску душу, „једне праље“, како то каже Црњански. Пре свега, ја нисам „публициста“ већ, пре рата, професионални новинар, а у Србији се тачно знала разлика између новинара и публицисте. Вероватно у Загребу та разлика није била позната, а Марко се удвара Крлежи, Хрватима, Академији знаности и умјетности, усваја њихову терминологију. Ако сам пак издавао стихове Црњанског био сам издавач, а не публициста. Најзад, што се „опскурности“ тиче, моје је име, као сарадника једног београдског дневног листа, као филмског критичара, било више познато у то време од Марковог, који је писао само књижевне есеје у часописима с малим тиражом и с времена на време у "Политици". За највећи број читалаца име Ристић је више опомињало на његовог деду, великог Јована Ристића.
Да се вратимо на Црњансковог Марка.
- Марко никад није успео да напише нешто оригинално - вели Црњански. - Увек се дивио правим уметницима а дивљење према мени претворио је у мржњу. Сада обожава Крлежу. Он увек мора неког да обожава. Нека врста хомосексуалности.
ПИСЦИ
ЈА приметих да Марко, за време своје амбасаде у Паризу, није успео да се приближи књижевницима као што су Андре Жид, Андре Малро, Албер Ками, Жан-Пол Сартр. Наравно, Жид је био антистаљиниста, Малро деголовац, Ками анархиста, Сартр у то време антикомуниста. Ристић је пријатељевао са трећеразредним књижевницима као што су: Андре Кампсон, Клод Авелин, Рожер Каилои, Жан Касо, и са новинаром Клодом Боурдетом, за ког ја знам да је имао интимне везе са шефом Титове тајне службе у Паризу. Марко није никад успео, нити могао, због свог положаја и своје идеологије, да обнови старе везе са писцима као што су Андре Бретон и Пол Елиар, које је, као шефове надреалиста, обожавао пре рата. Бретон је постао троцкиста, а Елиар, у то време стаљиниста, био је против Тита. Тако се десило да је Марко, за своје амбасаде у Паризу, одржавао везе нижег ранга него што их је имао Божидар Пурић као опуномоћени министар Краљевине Југославије у Паризу.
- Па ви то нисте раније знали; Марко је ситна душа - додаде Црњански.
(НАСТАВЛЈА СЕ)
Ситна душа
Пише: Драган Р. АћимовићЦРНЈАНСКИ је једном мене назвао „мегданджијом“ јер се хватам укоштац. Ја му сад кажем да је кавгаджија и мегданджија, и да му то ништа не смета. Такви смо. Подсетим га како га је један лондонски емигрант оговарао у писмима, нама у уредништву "Риалитија", док је био наш дописник из Лондона и да је то вероватно била последица неке његове свађе с тим човеком, јер све што је казао о њему „ни пас с маслом не би појео“, кажем ја. Црњанском засијаше очи:
- Имате ли то писмо?
- Чувам га у Јоханесбургу.
- Пошаљите ми га, тужићу га.
Обећах, али морам признати да нисам био искрен. Знао сам да би му то само загорчало живот, ушао би у компликације и потрошио вероватно нешто новца од своје сиромаштине.
Биће боље да донесем шта је говорио о својим колегама, књижевницима и уметницима.
Много је волео Сиба Миличића који је, изгледа, био златан друг. Не може да га прежали.
Волео је такође Петра Добровића, нарочито његов начин приповедања са мађарским акцентом и убацивањем мађарских речи; његов бруталан, мушки тон. Ту ми је Црњански рекао оно што сам, пре рата, чуо од Бошка Токина. Упитан: Шта је суштина уметничке креације? Добровић је одговорио: „К... баратон, ко га нема нека не слика“.
- И како је само трагично умро Добровић, у лифту, рече Црњански, а какву је лепотицу за жену имао.
ТУ Црњански само уздахне. Нисам приметио да је о ма коме или о ма којој говорио са толико топлине и то пропратио уздахом.
Марко Ристић.
- Ха! Црњански се насмеја иронично. Ха! Марко, господско дете, тако је мислио и још мисли, а комуниста са душом једне праље.
- Приликом дочека једне Нове године, док је Марко био верен за Шеву, сестру Вана Бора, у истом друштву налазио се Растко Петровић, који је потајно волео Шеву. Кад се угасила светлост Растко искористи прилику и нагне се ка Шеви да је пољуби, ту, поред живог Марка... Растко је волео да се љубака и балави... Марко, сав поцрвенео од беса... никад му то није опростио и ту је мржњу пренео на његов суд о књижевном делу Растковом... Марко је једна ситна душа, настави Црњански. Објавио је нека моја писма за која нема овлашћења да тако чини. То је одвише ниско.
(Ради се о писмима и телеграмима измењаним међу њима док су били пријатељи, а које је Марко Ристић објавио у „Гласу Југославенске академије знаности у умјетности“, под насловом „Три мртва песника“. То су: Растко, Елуард и Црњански. Од тројице, Црњански је једини још жив. Не може бити веће мржње ни подлости!
У ТОМ напису Марко Ристић је замерио Црњанском што је његове "Одабране стихове" издао у Паризу
„неки опскурни емигрантски публициста“. То сам ја. Чак и у томе Марко Ристић открива своју ниску душу, „једне праље“, како то каже Црњански. Пре свега, ја нисам „публициста“ већ, пре рата, професионални новинар, а у Србији се тачно знала разлика између новинара и публицисте. Вероватно у Загребу та разлика није била позната, а Марко се удвара Крлежи, Хрватима, Академији знаности и умјетности, усваја њихову терминологију. Ако сам пак издавао стихове Црњанског био сам издавач, а не публициста. Најзад, што се „опскурности“ тиче, моје је име, као сарадника једног београдског дневног листа, као филмског критичара, било више познато у то време од Марковог, који је писао само књижевне есеје у часописима с малим тиражом и с времена на време у "Политици". За највећи број читалаца име Ристић је више опомињало на његовог деду, великог Јована Ристића.
Да се вратимо на Црњансковог Марка.
- Марко никад није успео да напише нешто оригинално - вели Црњански. - Увек се дивио правим уметницима а дивљење према мени претворио је у мржњу. Сада обожава Крлежу. Он увек мора неког да обожава. Нека врста хомосексуалности.
ПИСЦИ
ЈА приметих да Марко, за време своје амбасаде у Паризу, није успео да се приближи књижевницима као што су Андре Жид, Андре Малро, Албер Ками, Жан-Пол Сартр. Наравно, Жид је био антистаљиниста, Малро деголовац, Ками анархиста, Сартр у то време антикомуниста. Ристић је пријатељевао са трећеразредним књижевницима као што су: Андре Кампсон, Клод Авелин, Рожер Каилои, Жан Касо, и са новинаром Клодом Боурдетом, за ког ја знам да је имао интимне везе са шефом Титове тајне службе у Паризу. Марко није никад успео, нити могао, због свог положаја и своје идеологије, да обнови старе везе са писцима као што су Андре Бретон и Пол Елиар, које је, као шефове надреалиста, обожавао пре рата. Бретон је постао троцкиста, а Елиар, у то време стаљиниста, био је против Тита. Тако се десило да је Марко, за своје амбасаде у Паризу, одржавао везе нижег ранга него што их је имао Божидар Пурић као опуномоћени министар Краљевине Југославије у Паризу.
- Па ви то нисте раније знали; Марко је ситна душа - додаде Црњански.
(НАСТАВЛЈА СЕ)
Ситна душа
Нема коментара:
Постави коментар