Поводом једне белешке

Претенциозно назване "ОБЈАШЊЕЊЕ"  (нашао у  у свесци IV, записано средином августа 1971).  Зашто се понекад обраћам себи са Ви? У питању је стара навика. Кад год сам писао песме, у својој соби (соби у којој сам рођен!), седео сам за столом насупрот великог огледала, тако да смо у тој просторији били двојица: ја и он - М.М. Лукић.Дакле, седео сам насупрот М. М. Лукића и писао песме. Много је лепше било док сам их сањао. Сањао сам читаве књиге пеама, везаних песама, звонких, невероватних, и понекад, када бих се пробудио у току ноћи, нисам имао снаге да устанем и забележим неку од њих. Чинило ми се немогућим да су то моје песме, да ће те песме бити моје. Откуд такве песме у мојим сновима? Не, то су песме М. М. Лукића.И он је писао, али негде другде, на неком другом месту, у мом одсуству. То изгледа невероватно, али... Умео је да чита те песме из снова, немогуће. Али ја нисам могао да га чујем, јер је читао своје песме у исто време када сам и ја своје. Да ли смо такмаци,или пријатељи? Он ме је увек пратио, скоро увек био покрај мене;напуштао ме само кад падне мрак. Али ја сам имао осећај да је он  ту и онда, у мраку, иза огледала. Но чим би свануло јутро, он се појављивао... Ја сам се на њега, на тога М. М. Лукића, немака у огледалу, толико навикао да сам престао и да га примећујем. И почео сам да му се покаткад обраћам са ти. Јер, ако ћемо поштено рећи, ја га дуже познајем од ма кога на свету: колико памтим, знам га већ двадесет пуних година..... (преписано, 07.01.2017)

...

Факсимил једне странице, из споменуте  свеске IV, ... 

...
У овој свесци, могли бисмо је назвати и сваштара,има свега и свачега, понајвише записа и стихова, махом необјављиваних. Кад би се нашао неки лудак да је штампа, овакву каква јесте, са свим мрљама и мањкавостима, подвлачењима (накнадним, што није тешко уочити,... али...зашто? чему? Па, многе ствари треба да остану необјављене. Није ово једина таква свеска. има их још. Могле би да буду занимљиве, првенствено, не за књижевне лешинаре, којих је увек било и биће, већ за неког који би покушавао да упозна та времена  седамдесетих и осамдесетих година минулог 20. века у СФРЈ, - сто година после тога,  кроз  призму уметника у младости, кроз његове диоптрије...

            ..

Овај факсимил разговора  са глумцем Батом Живојиновићем,  исечак је који је налепљен у свесци; да ме неко пита зашто - данас? Не знам шта бих могао да одговорим. Али као нека врста документа добро дође...

..
Нисам  никада припадао том титовском свету, свету  перфидне пропаганде. Као ђаке су нас водили на железничку станицу Звижд да дочекамо Титов плави воз, који је прозујао поред нас као .... А ко није на неки начин припадао том свету, као уметник, песник, глумац, зар је могао уопште постојати? ...

                   22. август  71.
Нисам ја ни мангуп, ни лола,
ја сам од свега тога нешто горе!
Неукротива и пропета истина гола.
Мене и туђе, и моје бриге море.
Нисам ја за циркусе и шале!
Кувари овог века мене не хране.
Они су задужени за скандале
и да засите многе шарлатане.
Једино ме моје срце истински воли.
Једино ме оно ко мајка жали.
Многе ме истине, и ова боли!
Па шта: срце је ту да ме кали!...

    Ко би такве стихове штампао тих месеци када су  и написани?  Било је лепка у кући, наравно. Било је прибора за писање. Било је свесака. Читао сам дневну штампу, читао књижевне часописе, понекад бих дохватио маказе, исецао неке чланке и лепио их тамо где  не би требало да се лепе, у своје бележнице. Могу бити од користи неком младићу, рецимо, тамо око 2071. године, када нас више не буде било, али ни свих илузија, па ни илузија титових времена......То су, дакако, била  дивна времена, за  подрепаше и многе друге, за циркусе тзв. социјалистичке демократије, којих се и данас присећају са носталгијом чак и они који се куну у тзв. нову и праву демократију... Далеко било,и не поновило се!