РЕКВИЈЕМ
Посвећено Миљани Лукић (4. 6- 1956. 5.5.1986)
Нису никако исти слепчовођа и видовити,
прве трешње крај Пека и облак изнад Чернобила,
беба од девет недеља и дечко од шест година,
и нису никако исто живи и мртви -
најгоре није прошло, таваришч Горбачов!
али сасвим је извесно, мила, да ти никада више
нећеш моћи да устанеш из свога гроба, никада!
Твоје је убудуће да опомињеш : мене,
нашу децу, моћнике, вештице и зле духове,
крвнике и фамилију која у лаж утерује,
да корачаш кроз моје суморно сећање
дугим ходницима надлештава,
невина и ћутљива као расплакано дете,
одлазећи као благи дух,
без освртања, све даље и даље -
у бесконачне сфере.
Дошла је Смрт, твоја, и, доиста није била дивна,
већ болна као истина коју газе, перу,
покушавају да оперу као крв са бетона,
али ту никакво прање не помаже.
Мрље се не могу уништити.
Лажи је нестало? Ако си залутала,
залутала си на своју штету,
а ако си на правом путу, то је због тога
што ти је Судбина твоја објавила,
јер је близу Господара
који све чује и близу је.
Господе, почни свој посао,
па макар пропао читав овај свет!
Јер шта је свет укупно узев
и када се саберу све трагедије? ...
(из бележница, пролеће 1986, Београд - први пут се публикује!)
Нема коментара:
Постави коментар