УВОД У НЕИЗМЕРНО

Фреске Велике магазе, детаљ Галерије ДЦЗ

               

Лепе дане – пролећа усред зиме -  школског распуста  јануара 1994. потрошио сам на сређивање наше породичне библиотеке и обилазак села – махом влашких –која се налазе између токова река Пека и Млаве.  Нашу сеоску породичну библиотеку запустих после 1987. године. У њу сам одлагао, с времена на време, новокупљене и прочитане књиге, листове и часописе.И своје бележнице.

Водим их већ четврт столећа.

Ни сам нисам  знао колико их већ има написаних.

Библиотеку је моја стара мајка почела користити као оставу за воће!

Складиштила је ту дуње, јабуке, орахе, пасуљ у пластичним џаковима.

Временом је та соба у којој сам рођен (посебна по томе што се дуго у њој чувао  невестин  „дар“ – оно што је мајка донела са собом кад се удала) почела да бива нешто друго. Личила је на складиште свега и свачега, понајмање на  оно чему је првобитно била намењена. И наравно, мишеви су се увукли, јер је било хране, и почели су да праве своја гнезда од папира, папирна гнезда,  гнезда од часописа, књига и бележница.  Уочио сам штету  више случајно, тражећи нека стара писма, фотографије. Мишеви нису фермали поезију. Нити су зарезивали необјављене рукописе...

Чишћење и дератизација породичне библиотеке потраја данима, помагао ми је старији син.Штета би била и већа, да смо мишија гнезда и штеточинство открили доцније!

Дању смо сређивали  библиотеку, ноћу сам писао – „фантомски рукопис“.

Наравно, ја не пишем мемоаре, сачувај Боже!

Бавим се увођењем реда, а то је изгледа – рушење мита.

Сређујући библиотеку суочио сам се са фантастичним нередом. Правим митом. Породичним. У влашким селима око Рановца, најпространијег и најмногољуднијег села у Србији, са шумадијским плотовима, басмама и испраћушама, осећао сам се много боље, него у нашем. Друге у Рановцу одушеви овчији  сир и шљивовица – препеченица од шљиве ранке. Мене су импресионирали салаши, куће, живот и обичаји, гостопримство, и влашка  - народна музика и поезија. Обишли смо наше старо имање на Паљевинама, старину, на међи, где се разграничавају Мишљеновац и Брезовица, на Бандери, са које се ведрих дана јасно виде на југу Багрдан, а на западу  у даљини Авала и телевизијски торањ.Још увек се није срушила бачија Санде Черкеза. Али бачијарење је одумрло,као што полако нестају и бројни салаши.  Рановац се није расељaвао, смањивао, напротив.

Највећи део  Мишљеновца смештен је између равнице -  долине Пека и потпланинског и планинског дела који се граничи са Рановцем, на обронцима Хомољских планина, на прекрасном месту, има вода, али оне на јужном ободу села, одакле дотичу реке и потоци, извиру из  богатих налазишзта  запуштеног рудника каменог угља. Квалитет подземних вода је лош,  многи су  из тзв. Горње Мале (испод Старца - гробља на врху  брда Старац),  боловали  и умрли  од бубрежних болести,од ендемског нефритиса. .. Мишљеновац је седамдесетих година деветнаестог века био средиште  великог среза (територија данашњих општина Велико Градиште, Голубац, Кучево). Имао је Мезулану, пијац средом,  читав низ приватних мајсторских радњи, неколико рудника (угља, и графита, каменолом). Пред  Други светски  рат Мишљеновац је имао преко 216 домаћинстава (рачунајући и засеок Дубоки Поток). Данас се увелико расељав а, има привремену железничку станицу, и сталну аутобуску, две продавнице мешовите робе, један диско-клуб, и запуштени дом културе. Има наравно и цркву, која је надлежна за неколико села влашких и српских низ Пек...

**

(Без датума)  Јуче смо се вратили у Београд пословним возом у шест, који је био дупке пун поспаних, ћутљивих,нервозних путника. Ушли   у  јутарњи воз у Звижду и одстојали неколико сати, сишли у Раковици. Била је недеља, сунчан дан.Помишљао сам  на дан проведен у Рановцу код Ж. М. Лепо нас дочекао, мислио да останемо барем недељу дана. Скупио читав оркестар, да нас провесели. Угостио нас богато. Планирао да идемо у лов. Забран близу куће му је простран, копао бунар, наишао на слој угља, почео да копа угаљ. Забран ограђен шумадијским плотом. ..

    

**

(Из једне беле фасцикле)  Фасцикла је садржала ђачку књижици  за ученике гимназије, моју ђачку књижицу,  као и моју претплатну студентску  карту. Ту је био и један запис о М. Ж. С.  Коме се „свет Кучева указивао као дух анђеоске чистоте, сећам се када ми је о томе говорио у кучевском хотелу, нисам му поверовао; помало ми га је било жао, што се дружио све чешће са јуродивима." Ја сам свакако прецењивао М. Ж. С. Много ме је везивало за њега, године сазревања, дивљење, презир, издајство, сажаљење.  Живот је за њега био рутина, живео је са сигурношћу рутине у малој вароши, са обрасцима које је донео из великих градова недовољно сажвакане. Студирао је, напустио студије и запослио се са средњом школом. Говорио  је да према женама треба бити груб, иначе човек скупља само мрвице, Оженио се мојом даљом рођаком, добио сина; живео на високој нози за варош. Радио је као благајник, направио велику проневеру. Када је то откривено, покушао је да побегне изван вароши. Ухапсили су га, наравно, брзо. Покушао је да се отрује у истражном затвору. Одрапили су му –дванаест година робије. Робијао је –  и радио као затворски библиотекар политичких осуђеника, али дванаест година је дванаест година. Изгубио сам га из вида, али ... кад се вратио са робије, виђао сам га повремено, кад допутујем у завичај. Нешто је писао, али – никад нисам видео шта... Онда је почео да се напија. Умро му је отац – његов фатум... Жена више није живела са њим, одселила се са сином у већи град. Није се преудала. Ни М.Ж.С. се није поново оженио. Умрле му је  сестра, млађа сестра. Па мајка...  А онда сам чуо да је продао део дворишта, и живео је од  добијеног новца. Затим није било дуго вести о М.Ж. С. Када сам срео неке земљаке у Београду и питао за њега – пошто ми више није писао – нити телефонирао, рекоше  ми да су га нашли  у кући, две недеље након што је умро... Бог да му душу прости, много је несрећан био...

 (......)