Без почетка и без краја

Први – сајам књига, од 1998. године, на коме, стицајем околности, није изложена ни једна од мојих штампаних књига.  Коначна коректура рукописа критичке књиге  Бе­ла ТУ­КА­ДРУЗ УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА завршена је још током јула месеца 2015. године, књига је преломљена и припремљена за штампу крајем истог месеца, али није изашла јер није било пара за штампу. Али, шта да се ради; зар да кукам што се у овој земљи у којој старим ни под старост не могу наћи новчана средства за штампање мојих књига, барем неких? Никада нисам био „измећар власти“, писац-измећар, и наравно то има своју цену у Србији, увек је било тако, и у Србији Првој када је краљ Милан исплаћивао хонораре у дукатима, ни после Првог светског рата, ни за време титоизма, кад су поједини писци за хонораре својих књига куповали станове; ни у време транзиционе турбуленције. Тако ће остати и у тзв. Другој, Трећој и Четвртој Србији? Можда ће се неко сетити,писаца попут мене, у Петој Србији, ако дотле ова земља не постане  Србистан. То кажем зато што је ова земља већ годинама својеврсни Апсурдистан, где је најисплативије занимање Вешто Пресвлачење коже. Мимикрија.

Не спадам у оне Србе ни писце који вапе, попут колеге Батурана („И молим: Срби, сва три закона, призовите се памети. Никада више не дигните руке једни на друге. М;ного је бомбардера изнад наших глава. Разговарајмо!Људи!Ако разговарамо, лако ћемо се разумети. Ако не разговарамо – никако и никада“ , одломак са краја недавно објављеног романа „Кустос Мезезија“, Београд, 2015, стр. 542), јер, како би обичан народ, Србијанци, рекли, знам за јадац. Споменути роман је лепо одштампан, али – само у 500 пр. Камо среће да је таква једна књига, каква се ретко појављује у српској књижевности, одштампана у  џепном издању и у 20.000 пр.! Али у тим тиражима се у Србији, и суседним земљама, данас штампају  само – или стране књиге, или књижурине тзв. „измећара власти“. Батуранов роман је обимна књига, као и Растков „Дан шести“ – и опире се читању, као и Петровићев роман. То није мана, напротив, већ знак препознавања. Постоји велика вероватноћа да таква један роман, расног приповедача, Србина родом из Пиве, а пореклом Јерменина, буде – прећутан, гурнут под тепих; омаловажен и проглашен анахроним. И то не од српских непријатеља, већ од начитаних Срба тзв. „четвртог закона“, атеиста и тзв. комуњара. Батуран је, између стотина ликова, дао прототипове  - веома уверљиве и убедљиве карикатуре таквих попут Вјекослава Паскеза и Саватија Вуновлачаревића.

„Понови се чудесна слика оног Титовог политичара Орландића када се обратио прогнаним Србима са Косова и убеђивао их да није истина да их држава Југославија не штити. Сви су му окренули леђа. И министру Џовану крушевачки просветари окренуше леђа и напустише салу.

Исте вечери позвао ме је колега Саватије Вуновлачаревић и замолио да прошетамо и нешто поразговарамо. Позвао сам га да сврати код мене и на миру поразговарамо.

- Не, не могу свраћати код тебе. Разговор није за више ушију. Из  мог „привременог смјештаја" није излазио када сам дошао у Крушевац. Таја га је служила као дјевера, а сада разговор није за  више ушију. И шетали смо по Багдалском парку, оба са примјетном жељом да се та шетња што прије заврши.

- Ти знаш кога ја имам у СУП-у. Сестра ми је рекла да не смем више да се дружим с тобом, ако мислим да напредујем у каријери  - проциједи Вуновлачаревић.

- Срећна ти каријера, Вуновлачаревићу - и то би последња моја реченица са њим.

И Вуновлачаревић је убрзо напредовао. Постављен је за директора техничке школе. Ја пут под ноге, па у Канадску амбасаду у Београду. Када сам избјегао из Сарајева, нудили су ми и Канаду као алтернативу. А ја, аветни, изабрао Србију. (....)

Од тих крушевачких резервиста и сазнах да је колега  Вуновлачаревић постао предавач свих виших школа од Крушевца и Ужица, преко Крагујевца и Јагодине до Ниша и Лесковца. А Паскез је побјегао у Косовску Митровицу на измјештени приштински универзитет. Аферим умножени пас-кези и вуновлачаревићи! Куку теби, Србијо, са толико вампирске дјеце!“  ( Радомир Батуран,  Кустос Мезезија, Catena mundi, Београд, 549 стр.; 21 цм; стр. 515-516)

...

Иако јој  је данас трећи дан – по повратку са Онколошке клинике, кад још није сасвим сигурна у своју снагу, издржљивост, моја болесна жена се дотерује – леп је дан, хоће да оде на сајам књига – „последњи је дан, да видим  снају на штанду „Службеног гланика“- каже. – Хоћеш ли издржати, питам; јер бринем знајући  да је три дана после хемио терапије некако измождена, пуна лековитог отрова, од кога јој већ опада увелико бујна плава коса. Она је одувек сајам доживљавала као празник књиге, и ниједан није пропуштала:  није ишла да гледа шарени свет, већ да своју библиотеку попуни новим добрим књигама, јер је – од како је знам, била пасионирани читалац. Ићи ће таксијем, каже, ако јој се смучи, и понестане јој снага, вратиће се у стан. Боље је било да пођем са њом, наравно, али, како сам схватио, желела је да иде сама на сајам. Па нека, дај Боже да издржи, замолио сам је да не искључује телефон...

Леп јесењи дан! Видим одавде са Лабудовог брда – као на длану, панораму Раковице копмлекс војно-медецинске клинике, бљеште на сунцу. Тамо су умрли – моја покојна мајка, покојни таст; што човек више година има, све је више и тих тужних успомена, осенчених неким губитком и смрћу... .