Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Translate

Претражи овај Архипелаг

субота, 20. мај 2017.

ИЗВОДИ (001) / Белатукадруз

Изводи из дневника о јунацима 
мојих потенцијалних романа

Пробудио сам се око пет у одмах погледао кроз прозор. 20.05.2017. То је било северно небо, светло, и одмах сам изашао у двориште и осмотрио га мало боље.


8.09. 1997, 22:35 . – Данас писао М. Сто.....ћу. Одмах послао.. Сат касније, после повратка из поште, ненајављен, појави се Д. Ж. (Жена му ради у полицији.) И онај коме сам писао, и овај који је дошао сат касније, могли су бити полицијски доушници.Посумњао сам, јер ме Д.  неочекивано и као узгред упитао да ли виђам М. Сто.....ћa.
 – Дај Боже, да је моја сумња неоснована!*

Увеличано, то тако изгледа... још се није сасвим разданило. 20.05. 2017

*
Уторак, 9.9. 97. 6:48  ч.
Пробудио се пре двадесетак минута. Релативноист људских намера. Штектање сврака. Као да смо у шуми а не на Лабудовом брду! (Шума је око  наше троспратнице.)
Скувао кафу. Деца спавају....**

*
18:15ч.  Дошла у моју канцеларију. (Натечених подочњака.) – Не волим га...

Искористила време паузе за ручак. Изнутра закључала канцеларију. – Не волим га. – рекла је. – Хоћеш да ручаш? Вруће је оно што сам ти донела...(....)***

ПОГЛЕД У ИСТОМ ПРАВЦУ, али у ствари: три слична погледа на исто...
20.05.2017. који минут после пет***

______
    
      * Пре него што сам синоћ легао, прелиставао сам једну од бележница вођених пре двадесет година. Тамо iма скандалозних ствари, које нису за објављивање. Писао сам о стварима које се не поверавају никоме. Можда ни анђелу чувару? Да ли сам био окружен посебном пажњом доушника, пре свега мојих старих пријатеља и познаника из младости, заврбованих од стране полиције? Или су то били најобичнији самостални провокатори, који су све друго промашили у животу? Д. Ж.  ме је доводио у веома непријатне ситуације, постављајући често питања које пријатељи не постављају пријатељима. Жена му је оболела од најгоре болести, волео ју је и био очајан; видео сам их једном на Зеленом Венцу заједно; пар дана касније је преминула... Затим је, неколико година касније, после бомбардовања, преминуо и Д. Ж. (мој вршњак).
М. Сто.....ћ је окончао живот под веома апсурдним околностима; одао се алкохолу и самоћи; и умро сам у својој кући (пронашли су га, тако сам чуо, скоро десетак дана касније, кад је његов леш већ био у распадању). Ја сам то сазнао са грдним закашњењем од неколико година. Бог да му душу прости...

      ** И овог јутра, као пре двадесет година, деца спавају у својим собама, јер касно лежу. Заменили су дане тамнилом ноћи. Живот им није ишао на руку (као ни мени). Лишће дворишних ораха шуморило је на јутарњем ветру; гледао сам, према сверном небу, као пре двадесет година, док сам кувао кафу; онда сам посматрао панораму Раковице са Лабудовог брда, овде - небо изнад брегова на северу, Црни Врх. Онда сам осећао можда већу горчину него данас; и небо је, иако прошарано, траговима млазњака, можда лепше него оно изнад Раковице...

    *** Ту жену, свачију и ничију, ко зна ко ми је послао; требало је да је одмах отерам; или да побегнем, од ње, главом без обзира. Али она је, као и све искусне лавице успела после неколико месеци да ми се увуче под кожу, и даље ми не пада на памет да било шта друго причам. Не, нећу да уништавам дневнике. Многе лоше ствари су ми се догађале, али можда и зато што и ја сам нисам био анђео...


Нема коментара:

Постави коментар

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови